Eva Holjevac bila je svedok likvidacije u Zemunu 1944. godine. Komunisti drugog dana oslobođenja na kej dovozili vezane ljude iz Srema i Zemuna, ubijali ih maljevima i bacali u rovove.
ĆUTALA sam 65 godina. Ne mogu više, grize me savest. U dahu Eva Holjevac, 79-godišnja penzionerka iz Zemuna, izgovara tajnu koju čuva 55 godina.
Rođena je u porodici ribara Imre Budaja i Stanislave Smiljanić, a danas živi u naselju Pregrevica, odakle se vide Dunav i Zemunski kej. Događaj o kome prvi put govori odigrao se posle oslobođenja Beograda i Zemuna, krajem oktobra 1944. godine.
– Sećam se da je bilo veoma hladno, kada sam krenula na brod da ocu odnesem ručak. Imala sam tada 14 godina. Prolazila sam kroz pijacu, kada sam ugledala vojne kamione pune ljudi, kojima su ruke bile vezane žicom. Vojnici su ih gurali sa kamiona, a oni su padali na kaldrmu i ječali. Uplašila sam se i potrčala prema keju, da bih se dokopala tatinog broda. Nisam mogla da izađem na obalu, jer su, na mestu gde je danas restoran “Venecija”, bili iskopani duboki rovovi. Popela sam se na brod i pitala oca zašto su iskopani ti rovovi. A on mi je ljutito rekao: “Nije tvoje da pitaš! Ćuti!” – priča Eva Holjevac, dok u ruci drži svoju i očevu fotografiju iz tog vremena.Njen otac Imre Budai je bio sodadžija, ali je posle povrede na poslu, da bi ishranio sedmoro dece, počeo da ribari, pa mu je mala Eva svakog dana nosila ručak, da ne bi silazio sa broda.
– Kada sam sutradan prolazila pijacom, onih ljudi vezanih žicom nije bilo, a rovovi na obali Dunava su bili zatrpani. Prelazeći preko daske na brod, videla sam da je reka crvena od krvi i puna bele pene. Talasi su krv i penu nabacivali na obalu, koja se belela od kreča. “Ne gledaj, Eva! Pazi da se ne oklizneš u te grobove”, viknuo mi je otac. Na mnogobrojna zapitkivanja otac mi je uveče rekao da su komunisti uhapsili Sremce i naše komšije i ubili ih maljevima. “Tu su sahranjeni naši kumovi i prijatelji! U svakom ratu se to dešava. Pokažeš prstom na čoveka i ode mu glava. Dok si živa ne smeš da pričaš o tome, jer će otići i tvoja glava i cela naša porodica!” Tada sam se zaklela ocu da ću da ćutim – izgovara svoju tajnu Eva Holjevac.
Kaže da su joj očeve reči pomogle da se priseti kako su iza rata preko radija i od Dinka dobošara slušali pozive da se domaće Švabe i Mađari jave za dobrovoljni rad. Trebalo je da se čisti Stari aerodrom, ali se setila da se neki Zemunci nikada nisu vratili kući.
– Mi smo kod kuće dugo mislili da su naši kumovi, prijatelji i komšije otišli na selo da rade. Posle nekoliko meseci počele su da kruže priče da su ti ljudi uhapšeni i završili u zatvorima ili ubijeni. Jedan zatvor je bio kod opštine Zemun. Na pijaci sam slušala priče trgovaca, koji su se žalili da njihovi konji gaze po grobovima na obali reke. Kada se Dunav povukao i obala osušila, u proleće kej je podzidan i obložen kockom. Tako su oni rovovi, odnosno grobovi pobijenih Zemunaca sakriveni – kaže Eva Holjevac.
Na tom mestu su danas, kako nam objašnjavaju Evina ćerka Marijana i unuka Irena Samardžić, pred kojima otkriva svoju ličnu tajnu, restoran “Venecija”, šetalište Zemunski kej i bivša “Hidrobaza”, koju su koristili oficiri Komande RV i PVO. Kako tvrde naše sagovornice, mnogi Zemunci znaju za ovaj događaj, ali i dalje ćute.
Tajnu znaju i bivši političari iz Zemuna, koji su vodili ovu operaciju.
Hoću da svedočim pred komisijom, ali se bojim da se javno pojavljujem – priznala nam je Eva Holjevac, koja odbija da se fotografiše.
Evina ćerka dr Marijana Samardžić podržala je majku, jer veruje da samo istina može da izleči njenu dušu i ispravi istorijsku nepravdu.
– Ovo je veliko rasterećenje za moju majku – kaže ona.
KLASNI NEPRIJATELjI
Istoričar Vlatko Rukavina, koji je dugo bio stanovnik Zemuna, potvrđuje priču Eve Holjevac o tajnim likvidacijama u Zemunu, koje su počinjene od 1944. godine.
– Kada su Nemci napustili Zemun, a partizanska vojska ga zauzela 22. oktobra, vojne vlasti uvode preke sudove, koji su presuđivali nepodobnim licima. Među njima je bilo dosta industrijalaca i trgovaca. Adam Filipović je, na primer, pritvoren 23. oktobra i odveden je u nepoznatom pravcu. Gubi mu se svaki trag, ali se pretpostavlja da je Filipović sa ostalim uhapšenima posle odluke Vojnog suda ubijen na zemunskoj Kalvariji ili Zemunskom keju. Njegova supruga je 6. novembra 1944. dobila presudu da je Filipović ubijen kao “klasni neprijatelj”. Takva sudbina zadesila je i trgovce iz porodica Petrović, Vukojčić, Bižić, Horvat, Mesaroš i Kening – tvrdi Vlatko Rukavina.
NESTALI ROĐACI I PRIJATELjI
– Te dramatične 1944. godine nestali su bez traga naš kum Grga Raos, zemunski kafedžija, i advokat Đurić, koji je takođe bio naš kum. Ne znaju se ni grobovi mog rođaka Rudija Denka i teče Danila Brkića, komšije Nikole Štoke i njegova dva brata, mladog brodara Miše Placa…
– Sumnjam da su i oni likvidirani maljevima i tojagama i bačeni u te rovove 1944. godine. Pokušavala sam da se lokalnom svešteniku ispovedam i zamolim ga da otkrije ove tajne grobove, ali sam se uplašila odmazde.
