Starac se priseća doživljaja dečaka
Volim da prošetam zemunskim kejom, da sednem na klupu i posmatram kako se okupljaju labudovi uz obalu, gde im prolaznici bacaju u vodu komade hleba i kokice. Labudovi prvo prilaze obali dostojanstveno sekući vodu grudima, ali se, kada pristignu do hrane, upuštaju u običnu otimačinu sa ostalim velikim belim pticama. Isti prizor ponavljao se i jednog od ovih ranih prolećnih dana. Neki od komada hleba, bačeni neveštim dečijim rukama, nisu stizali do vode, pa su se oko njih na obali otimale druge ptice, uglavnom vrapci i golubovi. Jedan veći komad kotrljao se u tom metežu, tako da se od njega formirala bela loptasta grudva. Ovoga puta to je iznenada izazvalo u meni – prvo nekakvu nelagodu, a potom sve neprijatnije osećanje.
Dugo nisam mogao da objasnim sebi uzrok ove loše reakcije. Ipak, sve više sam shvatao da me nije uznemirila ni borba ptica, niti prljavština celog tog poprišta.., nego upravo plen oko koga su se otimale – ona bela grudva hleba. Malo po malo, kao kada se diže jutarnja magla na vodi, u meni se budila uspomena na događaj od pre nešto više od – sedamdeset pet godina!
Bilo je to novembra 1943. godine, u istom ovom Zemunu, na Mitrovdan, našu porodičnu krsnu slavu. Drugi svetski rat, nemačka okupacija, strah i siromaštvo. Ipak, svako se trudio da makar najskromnije proslavi svoj praznik. Naš mali stan je mogao da ugosti tek nekoliko prijatelja, uglavnom bližih komšija – koji su mogli uveče, u vreme policijskog časa, da neopaženo, preko bašti, šmugnu od njihovog do našeg stana…
Iako sam jako voleo naš Mitrovdan, jer se tog dana palila sveća ispod ikone, ložila se vatra i u sobi, u kaljevoj peći, kuvala se mirisna pileća supa sa gris-noklicama, pravili se kolači i dolazili su nam gosti.., ja sam tog dana već od ranog jutra bio ljut i žalostan. Otac je rekao majci da me posle ručka odvede kod bake, gde ću ostati da prespavam, zato što će se kod nas sedeti do kasno, uz galamu i duvanski dim.
Inače, u drugim prilikama, voleo sam da budem kod bake. Sa njom je u stanu živela i moja tetka, sa sinom, velikim momkom, koji se uvek šalio sa mnom, zadirkivao me, gurkao, vrteo… ponekad sam zbog toga zvao i baku u pomoć, ali sam se brzo vraćao Bati – tako su ga svi zvali – da nastavimo zabavu. Tetka je retko bila kod kuće. Živela je „i kod drugog čoveka“. Radila je kao vozač tramvaja, nosila je dugi crni kaput, a na glavi beretku. Otac me je povremeno vodio da sedim u njenom krilu dok je upravljala svojom bučnom grdosijom. Još mogu da se setim straha i ushićenja dok su šine velikom brzinom promicale ispod nas. I Bata je retko bio kod kuće. Kad-god bih pitao baku za njega – ona bi samo odmahnula rukom i glasno uzdahnula negde u stranu.
Uzalud sam ja zakukavao i šmrcao celo pre podne: nije bilo pomoći. Posle dobrog i nesvakidašnjeg ručka, majka mi je obukla bundicu, kapu preko ušiju, debele vunene čarape i duboke cipele.., i krenuli smo dugačkom ulicom preko gornjeg dela Zemuna. Danas znam da nam je za taj put trebalo 10-15 minuta. Te, 1943-e godine napolju je bila lapavica, ali se sneg ipak polako nakupljao, jer je bivalo sve hladnije.
I ovog puta baka je bila sama u stanu. Odmah nas je odvela u kuhinju, gde je jedino bilo toplo. Tu su me skinuli pored velikog šporeta dok je majka objašnjavala da ću ostati ovde do sutra. Ostavila je baki paketić sa kolačima, poljubila me u potiljak i odmah krenula kući. Dani su bili kratki i brzo se smrkavalo.
U takvoj situaciji krenuo sam odmah u uobičajenu zabavu. Kraj velikog belog šporeta, optočenog sjajnim kaljevim pločicama, stajala je poveća pletena košara skoro puna šapurika od klipova kukuruza. Voleo sam da ih ubacujem u vatru i virim kroz vratanca: prvo zaiskre uz bučno pucketanje, a onda ih obuzme plamen, menjajući boje od plavičaste do tamno crvene… Na kraju bi ostajali užareni, pa sve tamniji, dok se ne bi krivili, lomili i pretvarali u pepeo. Odmah bih ubacivao nove klipove i nastavljao sve dok me baka ne bi zaustavila opomenom da nam ta korpa šapurika mora trajati celo veče, do leganja na spavanje pod perinu.
Iako sam se povremeno sa tugom sećao slave i gostiju, već sam se polako mirio sa novim položajem, pa i počeo radovati bakinim pričama kada se zavučemo pod debele bele pokrivače. Iz rerne je baka izvukla dva pečena krompira. Ljuštila je ljuske duvajući u prste, a onda je krompire isekla na kriške i svaku mazala guščijom mašću. Dok sam ih jeo, i sam duvajući u vruću večeru, baka je iz velikog crvenog poklopljenog lonca, sa uvek spremnom vrućom vodom za različite potrebe u kući, zahvatala šoljama vodu za čaj. Čaj je mirisao sve više, dok je baka otpakivala salčiće sa pekmezom koje je donela mama. Napolju se već bilo skoro sasvim smrklo, a baka je sve češće odlazila u sobu i netremice gledala kroz prozor, u mrak, niz ulicu. Vraćala se bučno uzdišući i opet zagledala u okrugli sat na kredencu, koji je glasno kucao.
– Pij čaj dok je vruć, čedo bakino, govorila je baka, primičući mi vrelu belu šolju sa krupnim crvenim krugovima.
Tako nam je prolazilo veče, uglavnom u tišini. Na ulici više nije bilo nikoga. Bio je policijski čas i bilo je zabranjeno izlaziti iz kuća. A ionako je napolju bilo hladno, mokro i mračno.
– Bako, hoćeš li mi opet pričati onu priču o Aladinu, pitao sam, da bih već unapred dobio obećanje svoje omiljene bajke.
– Uvek tražiš jednu-istu.., a ima toliko puno priča, prigovarala je baka, iako je znala da je svako opiranje uzaludno. Imala je crnu, prosedu kosu, i uvek je bila ogrnuta velikom crnom krupno pletenom maramom. Dohvatala je nekoliko crvenih crepova, koji su stajali u drvenom sandučetu pored šporeta, i ređala ih preko vrele ploče da se dobro zagreju. Crepovi bi se kasnije uvijali u platnene tkanine i brzo unosili u sobu, u krevete, pod perine. Ležaji su postajali topli i naročito mirisali.
– A kada će doći Bata? – pitao sam, nadajući se da ću se još malo rvati s njim pre spavanja.
– Sad više neće doći – rekla je baka, brižnog lica – nije krenuo od druga pre zabrane, pa je sigurno ostao tamo da prenoći. Batina posla! – huknula je ljutito.
Nego, popi taj čaj, pa da polako ležemo. Ja ću da poslažem crepove.
Otvorila je vrata velike sobe, odakle su navirali hladnoća i mrak. Brzo je uvijala crepove u platno, premećući ih iz ruke u ruku i duvajući u prste. Nekoliko puta je utrčavala u sobu i gurala crepove pod pokrivače. Vrata su ostala otvorena, kako bi u sobu ušlo koliko-toliko toplote iz kuhinje. Druga vrata, od male Batine sobice, ostala su zatvorena.
– Hajde brzo se skidaj, evo spavaćice – vadila je baka moju spavaćicu iz platnene torbe koju je donela mama. Spavaćica je bila od plavog flanela, sa dugim rukavima i dopirala je skoro do poda. U krevetu sam se u nju umotavao kao u čauru. I baka se u sobi presvlačila u svoju spavaćicu. Ubrzo smo se našli u širokom, duplom krevetu, sa dve perine, u sobi u koju je kroz prozor prema ulici dopiralo slabo žućkasto svetlo iz duguljastih staklenih lustera na banderama. Crepovi su dobro ugrejali krevete, ali smo morali paziti da ih ne dodirujemo stopalama, jer su još bili prevrući. Zavukao sam se ceo u svoj ležaj, ostavljajući samo mali otvor kroz koji sam slušao bakinu priču. Sada sam već povremeno doticao nogama crepove i sve duže ih zadržavao na toplim pločama. A baka je vodila Aladina kroz tunele velike pećine, sa opasnim preprekama: živim mačevima, vatrenim zavesama, tankim mostovima preko ključale vode… Zli čarobnjak Džafar je počeo snažno da lupa na ulazu u pećinu, u koju sam nije smeo da uđe. Tup, tup, tup.., dum, dum, dum – udaranje je bivalo sve jače!… I sve jasnije. Uz lupu čuo se oštar glas:
– Otvaraj, policija, otvaraj! Dum, dum, dum!… Baka je kriknula – Jaoj, teško meni! Otkrila je svoju perinu i skočila iz kreveta. Dok je palila svetlo i ogrtala svoju veliku pletenu maramu, pesnice su udarale u vrata, a kada ih je otključala – u stan je nagrnulo pet-šest ljudi, vičući i mlatarajući palicama i puškama. Otvorili su Batinu sobu i odmah počeli da pretražuju ormane i fijoke po celom stanu, rasturali su krevete… To su radila dvojica u civilnim odelima, a čovek u braon kožnom mantilu je uhvatio baku za mišicu, tresao je i vikao – Gde su ti komunisti?! – Nema ovde nikakvih komunista, plačnim glasom je govorila baka. Jedan vojnik s puškom je ostao kod ulaznih vrata, a drugi je krenuo da tumara po našoj sobi. Kada je došao do mog kreveta, zadigao je puškom perinu i mahao njome prema meni. – Ja tebja ubju! – vikao je. Tek kada sam odrastao shvatio sam koliko sam se tada uplašio.
– Oblači se! – vikao je na baku čovek u kožnom mantilu – Idete i ti i derle. Baka je vadila iz ormana svoje haljine i molila čoveka da se okrenu da bi mogla da se presvuče.
– Samo se ti oblači, nemamo šta da vidimo! – vikao je. Nisu se okrenuli. Baka se brzo oblačila, stalno ponavljajući plačne uzdahe – Jooj teško meni! Donela je i moju odeću i dok me je oblačila odmicala me je od onog vojnika. A on se cerio i jeo slatko iz tegle koju je skinuo sa ormana. Iz Batine sobe je izašao jedan od one dvojice koji su preturali stvari. – A šta je ovo, šta je ovo!?, vikao je i gurao baki u lice nekakav svežanj papira. Još neko vreme su razbacivali stvari po stanu, a onda je čovek u kožnom mantilu rekao da idemo. Baka je obukla zimski kaput i duboke crne cipele, a mene je preko moje bundice još ogrnula onom njenom crnom vunenom maramom. Jedan vojnik je ostao u stanu, a mi ostali smo izašli u maglovitu i hladnu noć. Pred kućom su stajala dva vozila – jedna tamnocrvena limuzina i jedno sivozeleno vozilo, sa većom platnenom kabinom, za vojnike. Čovek u kožnom mantilu je doveo baku i mene do limuzine, otvorio zadnja vrata i dao nam znak glavom da uđemo. Zalupio je vrata, pa je prošao sa druge strane i seo do nas, a ona dvojica su seli napred. Krenuli smo u donji deo Zemuna.
– Dete je slučajno kod mene, kukala je baka, treba ga odmah vratiti roditeljima!
– Ne brinite vi ništa, gospođo, ne brinite! – govorio je čovek.
A onda se obratio meni: – Jel’ voliš da se voziš u autu?
Ja sam, posle onog šoka prilikom upada u stan, bio mnogo mirniji nego što je to bilo normalno u toj situaciji. – Volim, odgovorio sam, ali ne volim u ovom. Tog momenta me je baka jako stegnula za mišicu, ispod marame, a meni nije bilo jasno zašto je to radila. Čovek se smejao.
Vožnja se brzo završila, onaj čovek je izašao i otvorio naša vrata. Izašli smo i ušli u zgradu u blizini pijace. Na ulazu je stajao vojnik s puškom. Uveli su nas u jednu poveću sobu, gde je neki ćelavi čovek, sa kratkim brčićima, upisao naša imena u veliku knjigu, pa je dao znak stražaru u zelenoj uniformi. Ovaj je prišao, uzeo baku za ruku ispod ramena i poveo nas polumračnim hodnikom sa puno vrata. Ispred poslednih je sedeo drugi stražar. Kada smo stigli do njega, ustao je i otvorio tamnozelena vrata i uveo nas u prostoriju u kojoj se u početku ništa nije videlo, ni čulo. Unutra je bilo hladno i smrdljivo. Vrata su se zatvorila za nama i tek tada se čuo žamor. Kada su se oči privikle – ukazala se tamna gomila načičkanih glava žena u maramama ili sa ponekom štrikanom kapom, vezanom pod bradu. Sedele su pognuto na dugačkim klupama bez naslona, zbijene jedne uz druge. Mislim da sam ja bio jedino dete među njima. U početku smo stajali kod vrata, nismo imali gde da uđemo. Posle su dve žene pozvale baku da dođe između njih, a ja sam napola stajao, napola sedeo u bakinom krilu. Povremeno se čuo tihi žamor, ali su većina njih, presavijene preko svojih kolena, ćutale, uzdisale ili, možda, spavale. Baka je pitala žene koje su nas primile zašto su ovde, koliko dugo su tu, da li znaju šta će s nama biti… Nisu znale. Baka je malo pričala, malo plakala, a one žene bi me povremeno pogladile po glavi. I dalje sam bio ogrnut bakinom crnom debelom maramom.
Taman kada bi prostorijom ponovo zavladala tišina, iz nekog drugog dela zgrade začula bi se vika i jaukanje. Strašni zvuci bi opet prenuli žene u našoj prostoriji.., a mnoge su u pola glasa zakukavale. I baka je uzdisala i kukala: – Joj bože, joj deco moja.., joooj Baaatooo… I tada, kada se sve opet počelo smirivati, žena pored nas zavuče ruku pod svoju pelerinu i otuda izvadi poveći komad belog hleba. Bio je bez kore, kao iščupan iz unutrašnjosti vekne.
– Evo uzmi dete, uzmi! – rekla mi je i stavljala onaj komad u ruke.
– Nisam gladan – rekao sam, odbijajući ponudu, iako već dugo nisam viđao i jeo beli hleb.
Tačnije – od kada se potrošila vrećica brašna koju je majka dobila u zamenu za zlatan broš. Ako je nešto i ostalo u vreći, to se čuvalo za posebne prilike, za kolače. A kod kuće se uglavnom jeo hleb od kukuruznog brašna, proja.
– Ma uzmi, sine, trebaće ti posle – govorila je žena i ugurala moje ruke zajedno sa komadom hleba pod veliku maramu obavijenu oko mene.
Probudilo me je lupkanje metalnih lončića o kofu sa vodom. Žene su se tiskale oko čoveka koji je doneo vodu. Pile su na brzinu, voda se slivala niz brade i odeću, požurivale su ih druge, iz gomile pozadi. Baka nije htela vode, a ni ja nisam bio žedan. Obgrlila me je čvrsto sa obe ruke i tužno gledala u prizor ispred vrata.
– Hajde, hajde.., gotovo!…Vikao je stražar na ulazu.
Strka oko vode se pojačala i brzo – prestala. Čovek je rastočio poslednju količinu vode, ubacio prazne lončiće u kofu i izašao zajedno sa stražarem. Žamor na sve strane bio je sve glasniji, a gore, ispod plafona, kroz kockasti otvor pojačavalo se svetlo novog dana. Žene su vadile smotuljke iz odeće i na brzinu ubacivale u usta komadiće nekakve hrane. Ja sam se setio svog komada hleba, osetio sam ga u ruci, ali ga nisam izvadio. Nisam bio gladan.
Ustali smo i ja i baka, da malo protegnemo noge i ruke. Sve nas je pomalo bolelo od tvrde klupe i lošeg položaja tokom noći. Pokušao sam da malo prošetam, koliko je to bilo moguće u prepunoj prostoriji. Naše mesto je bilo nedaleko od ulaznih vrata. I taman kada smo ponovo seli, baka na klupu, a ja navaljen na baku, dogodilo se nešto neverovatno. Vrata su se naglo otvorila i ušao je stražar sa parčetom hartije u ruci. Primicao je taj papir očima, jer je osvetljenje unutra bilo sasvim slabo.
– Ko je ovde.., i stražar pročita moje prezime i ime!
U prostoriji prvo tajac, a potom baka viknu. – Evo on je! Pogurala me je sa obe ruke prema stražaru.
– Hajde sa mnom, reče stražar i pruži ruku prema meni.
Tada sam se možda prvi put jako uplašio. Strašni čuvar je došao samo mene da odvede!
– Neću da idem bez moje bake, počeo sam da vičem i plačem, uhvativši se čvrsto za bakin kaput.
A onda je usledilo ono najstrašnije. Baka mi je odvojila ruku od sebe, strgnula sa mene onu njenu crnu maramu i gurnula me iz sve snage na stražara. Uleteo sam u njegove noge i bluzu, on me je dohvatio pozadi za kragnu i izveo u polumračan hodnik. Moj strah se pretvorio u ogroman bes na baku, što me je tako nemilosrdno odbacila od sebe i predala strašnim ljudima u toj strašnoj kući. Pokušavao sam da se otrgnem, ali me je on više nosio nego vodio i ubrzo smo stigli u onu kancelariju gde su nas na početku upisivali. Na sredini prostorije stajala su dvojica, jedan u nekakvoj uniformi, a drugi u dugačkom zelenom kaputu.
– Da, to je, rekao je onaj u kaputu, pomilovao me po glavi i uzeo za ruku.
Stražar me je odmah pustio, okrenuo se i vratio u onaj hodnik, a ja sam tek tada video da držim za ruku – čika-Roba, tatinog drugara, koji je ponekad svraćao kod nas ili smo odlazili u njegovu kuću, na bregu, iznad Dunava. Kad-god smo se viđali, učio me je kako da od kamenčića u stisnutoj ruci može postati prava bombona – samo ako uspem da za to vreme ne mislim na krokodila. Još mi to nije pošlo za rukom, ali njemu je to uvek uspevalo. Voleo sam ga, jer mi je svaki put davao njegovu bombonu.
Sada se zahvalio čoveku u uniformi i poveo me prema izlaznim vratima, pa na ulicu, gde se već uveliko razdanilo. Bilo je hladno i mokro, sa tragovima jučerašnjeg snega. Na drugoj strani ulice stajao je crni fijaker, iz koga je iskočio moj otac sa ćebetom u ruci. Zagrlio me je, uvio u to ćebe i uneo u fijaker. Stegao je ruku čika-Robu i fijaker je krenuo ka glavnoj zemunskoj ulici. Otac me je čvrsto držao, i plakao.
Ja sam se malo smirio i polako shvatao okolnosti oko mog oslobađanja iz zatvora. Iz očevog zagrljaja gledao sam u konja koji je vukao naš fijaker, dok mu se telo pušilo tegleći prema gornjem delu Zemuna. Još su mi se u glavi mešale pomisli na noćašnji upad policije, na baku koja je ostala u zatvoru, na čika Roba koji se kao čarobnjak pojavio da me odvede odande.., na majku koja me čeka kod kuće u našoj toploj kuhinji… Konačno je fijaker stigao ispred naše kuće. Otac je hteo da plati kočijašu, ali je ovaj odbio novac.
– To je za malog, od mene, govorio je.
Dok me je otac vadio iz fijakera razgrnulo se ono ćebe ispod koga sam još uvek čvrsto stiskao komad hleba koji sam dobio u zatvoru.
– Šta je to, pitao me je, uzimajući ga iz mojih ruku.
Nije čekao odgovor, već ga je sa gađenjem bacio na obližnju gomilu snega. Tamo su ga odmah pronašli vrapci i počeli da ga komadaju.
U našu kuću ulazilo se kroz veliku crnu metalnu kapiju sa visokim uspravnim šipkama. Kapija je uvek bila zaključana, a na zidu pod malim krovićem jedno ispod drugog bila su dva dugmeta zvona. Kuća sa ulice bila je velika i lepa sa dva velika prozora sa roletnama. U njoj su stanovali gazda i gazdarica. Gazda je bio Čeh, predratni veletrgovac štofovima. U vreme okupacije bio je tih, retko je izlazio van kuće, gotovo ceo dan je nosio somotski kućni ogrtač, nešto petljao oko ruža u prostranom dvorištu, sa kućicom za žutog psa koji je ličio na velikog pacova. Pored su stajala dva velika patuljka od keramike. Unutar dvorišta bila je smeštena manja kućica, nekada predviđena za poslugu, sa jednom sobom, kuhinjom, špajzom, WC-om i vešernicom. Tu smo, pod kiriju, stanovali majka, otac i ja. Stari gazda mi se dopadao, ponekad bi me učio nekim veštinama u bašti. Bio je plašljiv i smešan. Stalno je osluškivao da li se oglašavaju sirene za uzbunu u najavi bombardera. Stao bi uspravno i ukočeno, stavljao prst na usta i izgovarao dugačko Psssssst!.., i na prvi zvuk sirene komandovao svima – U podrum!!! U takvim prilikama svi smo trčali u podrum, unoseći neku hranu, odeću, sveće… Dole je, inače, podrum bio podešen za prinudni boravak, sa stolicama, stolom, priborom za jelo i piće… Ja sam imao i poseban ležaj, sa dušekom i ćebetom u jednom velikom drvenom sanduku. Unutra se gazda ponekad i šalio – da ohrabri sebe i ostale. – Mi smo Česi, govorio je, mi se ne bojime.., kad ko prdne – mi se razbežime! Svi smo se smejali, sakrivajuči strah od mogućih bombi. Osim gazdarice, gospođe Fine, koja je prekorno prevrtala očima na muža. – Ali, Papiiii… Čekali bismo kada će otvoriti poveću plehanu lakiranu kutiju u kojoj je uvek bilo ukusnih slanih ili slatkih ponuda, koje je sama pravila.
Naše je bilo donje dugme zvona, ali ovoga puta nije trebalo zvoniti. Gazda je sigurno od ranije motrio kroz prozor, i čim nas je ugledao – otrčao je u dvorište i dovikivao – Stigli su, stigli su!… I onda su prema kapiji krenuli gazda, gazdarica, majka, moja druga baka, nekoliko komšija i komšinica… Svi su oni od ranog jutra čekali da li će čika Rob i otac uspeti da me izbave iz zatvora i dovedu kući. Majka me je grlila i plakala, svi su hteli da me dodirnu ili pomiluju po glavi. Druga baka, koju sam zvao nona, jer je bila rođena u Italiji, gledala je put Boga i ponavljala – Tesoro mio! Grazie, Dio!… Gospođa Fina mi je odmah tutnula u ruke čokoladicu u sjajnom omotu. I tako smo se svi ugurali u našu kuhinju, gde su me presvačili i odmah tražili da im sve ispričam šta je i kako je bilo. Vraćala mi se hrabrost i počeo sam da se osećam kao glavni junak u kući. Pričao sam detaljno o našem strašnom događaju, sa svim pojedinostima, dok su prisutni uzvikivali: – Strašno! – Jadničak mali! – Sirota baka! – Dubrad bezobrazna!… Kada sam završio priču – vraćali su me ponovo da im detaljnije ispričam neke delove. – Kako ti je taj vojnik rekao?!, pitali su nekoliko puta. – Ja tebja ubju!, ponavljao sam i nišanio rukama kao da u njima imam pušku. –
Belorusi, rekao je jedan komšija. – Ma nije, to su učili nemačke vojnike neke rečenice za ruski front, smatrao je gazda. Nikada nisam doznao ko su bili vojnici od one noći. – Da Bog poživi Roberta!, govorila je majka još uvek sva u suzama. – Zar nije mogao da izvuče i baku? – pitale su komšinice moga oca, koji jedini nije ništa govorio, gledajući kroz kuhinjski prozor u dvorište. Samo je bespomoćno odmahnuo rukom.
Inače, Robert Majer, za mene u to vreme čika-Rob, bio je jedan od zemunskih Nemaca, koji su tu živeli generacijama. Bilo ih je nekoliko hiljada, imali su svoje kuće, bašte.., radnje… Bavili su se poljoprivredom, zanatstvom, trgovinom… Za vreme nemačke okupacije, većina se našla, zapravo, u neprijatnom položaju, jer ih je sam okupator prisvajao na svoju stranu, nasuprot ostalom, naročito srpskom stanovništvu, njihovim dojučerašnjim prijateljima i komšijama. Majer je bio stručnjak za radio-tehniku i radio je u jednom servisu u Beogradu. Ne znam da li je još nekom tokom okupacije pomogao kao meni, ali je posle rata bio u nemilosti novih vlasti, pod istragom.., jedno vreme u zatvoru, da bi na kraju bio oslobođen optužbi, ali proteran iz Zemuna u jedno sremsko selo, gde je sa porodicom posle živeo u maloj kući, sa baštom i štalom sa dve krave. Posle par godina, jednom sam sa ocem vozom išao kod njih u posetu.
Nedugo posle mog oslobađanja iz zatvora stigle su nam strašne i tužne vesti. Batu su Nemci streljali na domak Zemuna, na bregu iznad Dunava prema Batajnici, sa još nekoliko omladinaca koji su kao i on lepili plakate sa porukama protiv okupatora. Iste one noći uhapšena je i tetka, Batina majka, a ona i baka su ubrzo odvedene u koncentracioni logor Stara Gradiška. Narednih meseci od njih je stiglo nekoliko malih pisama, formata ograničenog na desetak redi, u kojima su molile da im otac pošalje lekove… Onda mesecima nije više bilo nikakvih vesti, da bi krajem godine došlo obaveštenje da su obe streljane, sa ostalim logorašima, kada su Nemci i ustaše likvidirali logor, uoči bekstva i poraza na kraju rata.
—————————————————–
Posle toliko vremena, tek sada mi se ukazao sav užas onoga što se tada, zapravo, događalo. Meni i mojim najbližim. Tek sada sam se usudio da pred samim sobom oživim sve te davne dane, koje sam inače, tokom života tek ovlaš, u retkim prilikama, pominjao ili ih se prisećao. Čak i prilikom redovnog obilaska pravoslavnog groblja u Zemunu, gde su na spomeniku uklesana sva imena preminulih naše porodice. Bila je to za mene nekakva potisnuta prošlost, skriveni strah, koji se nisam usuđivao da pogledam. A danas, starac se prisećao doživljaja dečaka. Tek danas, kada se više skoro ničega nije morao bojati. I tek danas sam shvatio koliko je za mene bila tanka linija između onoga što mi se dogodilo, posle čega sam proživeo ovoliko dug vek, i onoga što bi mi se dogodilo da nije bilo Roberta Majera ili da njemu nije uspelo da me izvede iz zemunskog zatvora, kada bih i ja završio u koncentracionom logoru sa mnoštvom dece koja su tamo zlostavljana, trovana gasom, razboljevala se i umirala od gladi, tifusa i drugih boleština.
————————————————
Posle pokojnog oca ostala mi je požutela kartonska kutija sa starim papirima i dokumentima i par fotografija iz raznih perioda njegovog života. I nju sam samo jednom, davno, ovlaš i na brzinu pregledao, sa uverenjem da tu više ne može biti ništa važno – ni za njega, ni za mene. Eto, sada je i ona izvađena sa dna ormana. Među požutelim hartijama nalazim bakino pismo iz logora u kojem moli oca da joj pošalje lek i poštanske marke od dve kune. Na papiriću pisamceta odštampano je: „pisanje je nagrada za dobar rad i vladanje, i daje pravo na primanje paketa“. Zatim, u kutiji je „Sprovodnica za prenos mrtvaca“, koju je moj otac dobio od Narodnog odbora opštine Zemun – za ekshumaciju posmrtnih ostataka streljanog Bate i prenos u porodično grobno mesto na pravoslavnom groblju u Zemunu. Tu su i tri Zaključka Komisije za ratnu štetu iz 1946. godine: za pokojnog Batu, na ime troškova sahrane – 5.000 dinara i „iznos koji bi žrtva privredila“ – 1,920.000, ukupno 1,925.000 dinara; za baku i tetku nije bilo stavke o troškovima sahrane, već samo iznosi koje bi žrtve privredile da su živele – za tetku 900.000, a za baku 360.000 dinara. Najzad, među hartijama je i popis nestale pokretne imovine iz bakinog stana od 15.IX.1944. godine, u kojem su organi narodne milicije, uz prisustvo svedoka i moga oca načinili spisak sveg pokućstva i ličnih stvari bivših ukućana. „Po oslobođenju i dolasku NOVJ i Crvene armije, upisano je u tom dokumentu, u stan žrtve bili su nastanjeni vojnici ruske vojske. Po odlasku ruske vojske stvari su razvučene, a nije se moglo utvrditi ko ih je za vreme međuvlašća odneo.“ Bili su to papiri koji su mogli služiti samo za gorku uspomenu potomcima. U bakin stan, i ceo taj kraj – bivši Francstal, uselili su se, potom, kolonisti iz Crne Gore i Like.
————————————————–
I dalje odlazim na kej i gledam Dunav i labudove.., ali mi sada, uz lepi prizor uvek kroz svest proleti i – ova moja priča.
Vladimir Karakašević, Zemun
