Ono što znamo i ne znamo o Dunavu

Dunav ili kako su ga drevni Tračani zvali – Istros, Skiti – Mataos, Rimljani – Danister i Danibius, Grci – Dunavius, Nemci i Austrijanci i sada ga zovu – Donau, Francuzi – Le Danibe, Mađari – Duna, Italijani – Danibo, Turci – Tuna, Rumuni – Dunarea, Česi, Slovaci i Rusi – Dunaj, a Srbi i Bugari – Dunav, je reka sa najviše imena.

O njemu su pisali Aristotel, Herodot, Strabon, Ovidije, Plinije Stariji, Tibul, Ciceron, Vergilije. Napoleon je rekao “Dunav je car među rekama”.
Večan je kao Tibar, plodonosan kao Nil, veličanstven kao Misisipi, ljubljen kao Volga, živahan kao Rajna. Dunav je jedinstvena reka na evropskom kontinentu.
Vekovima je istorija podunavskih naroda pisana i na obalama Dunava, a tako je sve do današnjih dana – Dunav je tu, a nekih od tih naroda više nema.

Dunav teče kroz Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku i Ukrajinu. Po veličini je 27. reka na svetu, po slivu 32. dok je u Evropi na drugom mestu, odmah iza Volge.

Dunav po značaju u svetskom unutrašnjem vodnom saobraćaju zauzima 6. mesto posle : Misisipija, Rajne, Ohaja, Volge i Jangcekjanga. Međutim, po značaju u Evropi je na 3. mestu iza Rajne i Volge.

Nastaje od reka Brege i Brigaha. koje izviru u Švarcvaldu i spajaju se kod mesta Donaušingena, odakle teku pod imenom – Dunav. Tako je ustvari Dunav reka bez “izvora”. Takozvani izvor Dunava obzidan je mramorom sa natpisom “Caput Danubii”, u parku Donaušingena, zapravo je prvi i neznatan pritok Dunava. Na ušću u Crno More Dunav stvara deltu (5.500 km2 ) sa tri veća rukavca.

Prema fizičko-geografskim uslovima reka se deli na : Gornji (Alpski), Srednji (Panonski) i Donji (pontski) Dunav, zbog toga sto veliki planinski lanci Alpa i Karpata dele sliv Dunava na tri dela, koji se međusobno bitno razlikuju po svojim morfološkim i hidrološkim osobenostima.

Smatra se da je alpski-gornji Dunav postao u gornjomiocenskom periodu (pre 30 mil. godina), kada nastaje tektonsko spuštanje kopna u oblasti, doline fione, i more prodire na sever u kopno. Sredinom miocena (pre 20-25 mil. godina) velikim tektonskim pokretima unutar alpsko-karpatskog luka planina nastao je Panonski bazen, koji se kao more prostirao sve do Aralskog jezera na istok, sa ostrvima, koji su u stvari predstavljali vrhove nekadašnjih planina. Na kraju miocena (pre 15 mil. godina) prekinuta je veza Panonskog mora sa svetskim morem. Sliv gornjeg-alpskog Dunava postao je kopno. Preko nataloženih morskih sedimenata potekle su reke, formirajući prvi hidrografski sliv gornjeg Dunava, koji se tada ulivao u jezero Bečkog bazena. Dalja tektonska pomeranja-izdizanja kopna dovela su do raspada Panonskog mora, koje se podelilo na Panonsko (bačasto) i Pontsko more, koja su se spajala preko morskog tesnaca koji se nalazio na mestu današnje Đerdapske klisure. U pliocenu ( pre 1-14 mil. godina) Panonsko more se postepeno povuklo i nestalo, a Pontsko more se održalo i postepeno pretvaralo u Crno more.

Preostale vode Panonskog mora zadržavale su se u manjim jezerima (nazvana paludinska, po pužu iz roda Paludina), koja su uskoro bila zasuta rečnim i eolskim nanosom (pre 300.000 godina) na kraju pliocena do polovime pleistocena.
Tada se konačno formira hidrografski sistem basena Dunava, koji teče kroz Đerdapsku klisuru dalje kroz Ponsko more, odnosno jezera. Današnja savremena rečna mreža Dunava formirana je pred kraj pleistocena, odnosno pred očima ljudi iz kamenog doba. Ogranci Karpata su se dalje izdizali dok je Dunav dubio svoje korito stvarajući najveću i najlepšu klisuru u Evropi.

U Dunav utiče oko 300 pritoka.