Šta svaki uzbunjivač treba da zna

Prvi i osnovni zadatak uzbunjivača svakako jeste da pouzdano odredi šta je predmet njegovog uzbunjivanja, kako bi dalje mogao da efektno i efikasno preduzima sve proceduralne korake

1. Osnov sumnje i predmet uzbunjivanja

Prvi i osnovni zadatak uzbunjivača svakako jeste da pouzdano odredi šta je predmet njegovog uzbunjivanja, kako bi dalje mogao da efektno i efikasno preduzima sve proceduralne korake. Ukoliko postoji osnov sumnje i ukoliko je određen predmet uzbunjivanja stekli su se fundamentalni uslovi za delovanje uzbunjivača. Dakle, osnov sumnje u radnju ili akt bilo kog pravnog ili fizičkog lica, odnosno odgovornog lica u pravnom licu koje zloupotrebljava poverena ovlašćenja, tj. postupa u neskladu sa pravnom regulativom, predstavlja uslov za otpočinjanje procesa uzbunjivanja. S druge strane od izuzetne važnosti je što tačnije definisanje predmeta uzbunjivanja, jer se zapravo na taj način identifikuju potencijalne adrese institucija kojima će se obraćati uzbunjivač. U praksi je primetno da pogrešno definisanje predmeta uzbunjivanja veoma često kasnije prouzrokuje greške, kao što je upućivanje predstavki i traženje reakcije organa koji nisu mesno i stvarno nadležni za postupanje po istim. Osim toga postoji mogućnost da uzbunjivač uzbunjivanje otpočne sa veoma precizno „omeđenim“ predmetom, a da potom taj proces postane višedimenzionalan. To ne zavisi samo od namere i koraka koje preduzima uzbunjivač, nego i od izveštavanja medija i nadležnih institucija. Nacionalno zakonodavstvo nekih država obavezuje uzbunjivače da deluju „u dobroj veri“, odnosno da sumnju na korupciju prijavljuju „s iskrenom namerom“. U Srbiji je prijavljivanje korupcije u „dobroj nameri“ ustanovljeno Zakono o Agenciji za borbu protiv korupcije i podzakonskim aktom, odnosno Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju.

2. Moguća odmazda

Pre nego što otpočne proces uzbunjivanja, ali i kasnije dok taj postupak traje, uzbunjivač treba da bude svestan da zbog manjkavosti pravnog sistema u Srbiji može da trpi posledice, odnosno odmazdu. Nažalost praksa je pokazala da se moguća odmazda ne ograničava samo na uzbunjivača, već i na članove njegove uže porodice. Obraćanje nadležnima institucijama podrazumeva da uzbunjivač, ukoliko dolazi iz državnog sektora, prvo od Agencije za borbu protiv korupcije zatraži zaštitu od odmazde. U tom slučaju, ukoliko lice ispuni potrebne uslove, dobija status uzbunjivača, a Agencija je dužna da preduzme sve mere radi zaštite njegovog radno-pravnog statusa. U svakom slučaju posledice koje uzbunjivač i članovi njegove porodice mogu da trpe su najrazličitije, počevši od pokretanja disciplinskog postupka i udaljenja sa radnog mesta, do gubitka određenih benefita i prava koja im jemče Ustav i zakon. Tromost nadležnih institucija i odugovlačenje sa utvrđivanjem činjenica na koje uzbunjivač ukazuje, često za posledicu ima progon uzbunjivača. Dodatni problem predstavlja to što naša država još uvek nije ustanovila i izgradila zakonske mehanizme zaštite uzbunjivača, što samo dodatno otežava položaj i delovanje lica koja ukazuju na koruptivno ponašanje u svom okruženju.

3. Interno i eksterno uzbunjivanje

Uzbunjivač treba da vodi računa o tome da li će inicijalnu radnju kojom započinje proces uzbunjivanja pokrenuti pred internim ili eksternim organima. Ovo pitanje je posebno karakteristično za uzbunjivače koji su zaposleni u privatnom sektoru, gde su ovlašćenja, poslovi i zadaci uglavnom organizovani na drugačiji način nego što je to slučaj u državnom, odnosno javnom sektoru. Ukoliko uzbunjivač koji je zaposlen u privatnom sektoru ne poštuje proceduru za interno uzbunjivanje, odnosno ukoliko o svojim sumnjama/saznanjima prvo ne informiše nadležnu službu u okviru preduzeća, postoji mogućnost da trpi štetne posledice. Poslodavac može da aktivnost zaposlenog tretira kao kršenje radne discipline, odnosno kodeksa ponašanja koji je ustanovljen u preduzeću. U takvoj situaciji se može dogoditi da poslodavac zaposlenom otkaže ugovor o radu, zbog činjenice da se nije pridržavao utvrđenih pravila i procedura na koja se obavezao prilikom zasnivanja radnog odnosa. S obzirom da važeći Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju ne prepoznaje uzbunjivača iz privatnog sektora, to znači da Agencija za borbu protiv korupcije ne može da mu pruži adekvatnu zaštitu od odmazde. U slučaju da ne postoji mogućnost, odnosno da ni jednim aktom poslodavca nije ustanovljena obaveza internog prijavljivalja nepravilnosti, uzbunjivač se može direktno obratiti eksternim institucijama. Isto tako, ukoliko slučaj nije rešen od strane internih službi unutar organizacije, odnosno preduzeća, uzbunjivač ima opravdani interes da pokrene proceduru eksternog uzbunjivanja.

4. Relevantni dokazi za uzbunjivanje

Uspeh uzbunjivača je delimično uslovljen prikupljanjem i prezentacijom relevantni dokaza koji se nadležnoj instituciji dostavljaju uz inicijalnu prijavu ili naknadno. Relevantni dokaz, koji je od značaja za uzbunjivanje, može biti u različitom obliku: dokument, audio snimak, video snimak, fotografija i sl. Treba praviti razliku u pogledu relevantnih dokaza koje uzbunjivač predhodno ili naknadno prikupi u odnosu na relevantne dokaze na koje uzbunjivač ukazuje, a koji se ne nalaze u njegovom posedu u momentu podnošenja predstavke. Prva kategorija relevantnih dokaza podrazumeva da je prijava uzbunjivača potkrepljena, čime se znatno olakšava posao nadležnoj instituciji i obezbeđuje efikasnije i delotvornije delovanje uzbunjivača. Druga kategorija relevantnih dokaza podrazumeva da u formulaciji svoje predstavke uzbunjivač iznosi isključivo osnov sumnje na postupanje koje je u neskladu sa pravnom regulativnom. Pritom uzbunjivač ukazuje na relevantne dokaze koji se ne nalaze u njegovom posedu i koje zapravo treba da obezbedi nadležna institucija u postupku provere sumnje i navoda uzbunjivača. U tom slučaju treba imati u vidu da proces prikupljanja relevantnih dokaza „po službenoj dužnosti“ može da potraje prilično dugo, da sadržaj dokaza može da bude modifikovan, odnosno da dokazi na koje je ukazao uzbunjivač u međuvremenu mogu da nestanu.

5. Tehnike prikupljanja relevantnih dokaza

Ključno pitanje koje uzbunjivač sebi postavlja jeste pitanje na koji način može da dokaže osnov sumnje da određeni subjekt postupa u neskladu sa pravnom regulativom. Kako bi potkrepio svoje indicije uzbunjivač je veoma često prinuđen da sam prikuplja dokaze sa kojima će potom izađi pred nadležne institucije. Način, odnosno tehnike prikupljanja relevantnih dokaza su različite od slučaja do slučaja i za taj segment aktivnosti uzbunjivača ne postoji ustaljena praksa. Pošto se smatra da je u interesu uzbunjivača da prikupi što više relevatnih dokaza, onda su najrazličitije tehnike dozvoljene, ali se mora voditi računa da se pritom ne izvrši bilo koje krivično delo, prekršaj ili privredni prestup. Da bi uzbunjivač prikupio relevantne dokaze veoma je često prinuđen da lično načini kopiju određenog dokumenta, snimak ili fotografiju. S druge strane različita opšta i pojedinačna pravna akta obavezuju uzbunjivača na čuvanje poslovne, odnosno službene, vojne, industrijske i dr. tajne do koje je došao tokom obavljanja svojih radnih zadataka. Često se iza različitog stepena tajnosti kojim su neka dokumenta označena i radne obaveze uzbunjivača kriju upravo najrazličitiji oblici korupcije. Najpouzdanija tehnika za legalno prikupljanje relevantnih dokaza jeste pravo ustanovljeno Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

6. Kako uzbunjivač da formuliše predstavku

Prva inicijalna radnja kojom uzbunjivač na formalan način otpočinje proces uzbunjivanja podrazumeva formulisanje pismenog podneska i njegovo dostavljanje na dalje postupanje nadležnoj instituciji. Ovaj korak nekada može biti zamenjen usmenim obraćanjem pretpostavljenom ili nadležnoj instituciji, ili pak istupom uzbunjivača u sredstvima javnog informisanja. Najpouzdaniji način da uzbunjivač otpočne proces uzbunjivanja jeste to da osnov sumnje formuliše u pisanom obliku i da takvu predstavku, uz eventualne dokaze, prosledi nadležnoj instituciji. U tom slučaju za uzbunjivača se uglavnom nameće problem forme podneska. U praksi postoje dve forme podnesaka koje uzbunjivač može da koristi, a to su: obavezna forma i slobodna forma. Kada je reč o obaveznoj formi podnesaka koje uzbunjivač mora da koristi, takvi slučajevi su uvek stogo propisani zakonom. Jedan od slučajeva obavezne forme podnesaka se primenjuje u parničnom postupku, gde mora da se voditi računa o tome da tužbeni zahtev sadrži sve obavezne elemente koje propisuje zakon, da ne bi bio odbačen kao neuredan.

Slobodna forma podnesaka je najzastupljenija u praksi i ona podrazumeva da ne postoji standardizovan, odnosno unapred pripremljen formalni obrazac koji uzbunjivač mora da koristi. U tom slučaju je izuzetno važno da uzbunjivač napiše svoje osnovne podatke, adresu subjekta na čije nepravilnost ukazuje i što precizniji opis činjeničnog stanja, odnosno sumnje na koju ukazuje nadležnoj instituciji. Primeri slobodne forme podnesaka najčešće su: krivična prijava, prijava Inspekciji rada, prijava Poreskoj policiji, prijava Građevinskoj inspekciji, prijava Komunalnoj policiji, prijava Prosvetnoj inspekciji, prijava Sanitarnoj inspekciji, predstavka Zaštitniku građana, žalba Povereniku za informacije od javnog značaja i sl. Zakonom je često ostavljena mogućnost da nadležne institucije mogu da propišu obrazac predstavke, kako bi se olakšala procedura, ali su dužni da razmotre i da postupe po podnesku koji nije sačinjen na standardizovanom obrascu.

7. Identifikacija nadležne institucije

Kada se uzunjivač opredeli za eksterno uzbunjivanje nameće se dilema na koje sve adrese treba da uputi predstavku i relevantne dokaze ukoliko iste poseduje. U praksi su česti slučajevi da uzbunjivači istovremeno predstavku upućuju na različite adrese, očekujući da više institucija reaguje. Ukoliko uzbunjivač pravilno identifikuje instituciju koja je nadležna za ipitivanje navoda iz njegove predstavke može se pouzdano zaključiti da je obavio pola posla, odnosno da je „pokucao“ na prava vrata. Zato je pitanje mesne, stvarne i funkcionalne nadležnosti ključna poluga svakog pravnog poretka. Osnov sumnje, određivanje predmeta uzbunjivanja, prikupljanje dokaza, formulisanje predstavke i njeno slanje na pravu adresu, predstavlja hronološki redosled „operacije“ koju bi trebalo da sprovede svaki uzbunjivač. Nadležnost državne institucije koja treba da proveri navode iz predstavke uzbunjivača utvrđuje se u zavisnosti od toga šta je predmet uzbunjivanja. Predmet uzbunjivanja se može vezati za: radne odnose, sukob interesa, finansijsko poslovanje, javne nabavke, zdravstvo, prosvetu, životnu sredinu, građevinu i urbanizam, saobraćaj, sve oblike kriminaliteta, davanje i primanje mita, zloupoterbu ovlašćenja službenih lica i sl.

Kada se odredi „polje uzbunjivanja“ neophodno je pravilno utvrditi mesnu i stvarnu nadležnost institucije od koje se očekuje reakcija, bez obzira da li je u pitanju pravosudna institucija ili organ državne uprave. U tom smislu je najbolje konsultovati zakon ili informatore o radu koji su dostupni na internet sajtovima državnih organa, a koji sadrže opis nadležnosti i ovlašćenja konkretnog organa. Ako se strogo formalno posmatra hijerarhija državnih organa onda treba imati u vidu da su pojedine nadležnosti date organima i službama koje funkcionišu u sastavu lokalnih samouprava, zatim organima AP Vojvodine i na kraju republičkim organima. Posebno treba imati u vidu da pojedine nadležnosti vrše jedinstveni i specijalizovani državni organi na nivou celokupne države poput Poverenika za informacije, Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenika za diskriminaciju, Državne revizorske institucije, Uprave za javne nabavke, Agencije za privatizaciju i sl. Pravilno određivanje stvarne, mesne i funkcionalne nadležnosti posebno je važno u situaciji kada se uzbunjivač obraća tužilaštvima i sudovima. Pravilno određivanje nadležnosti i adresiranja prestavke na adresu mesno i stvarno nadležnog organa jeste zapravo pitanje brzog, efikasnog i efektnog delovanja uzbunjivača.

8. Administrativne tehnike uzbunjivača

Od samog početka pa sve do kraja trajanja procesa uzbunjivanja, odnosno provere i utvrđivanja činjenica i okolnosti na koje je uzbunjivač signalizirao nadležnim institucijama, sam uzbunjivač treba da vodi računa o ažurnosti svih aktivnosti koje u tom smislu preduzima. Prvo i osnovno o čemu treba da vodi računa jeste urednost, odnosno gramatička ispravnost teksta predstavki, odnosno podnesaka. Zatim uzbunjivač treba posebno da bude obazriv prilikom kvalifikovanja ljudi i činjenica na koje ukazuje u svojim predstavkama, kako zbog toga ne bi snosio posledice. Od izuzetne važnosti je da se svi podnesci predaju preporučenom poštom, odnosno lično preko pisarnice nadležnog organa uz pribavljanje otiska prijemnog pečata na primerku podneska koji se zadržava za sebe. U tom smislu svaku predstavku, odnosno podnesak koji uzbunjivač dostavlja nadležnim organima treba da sačini u dve kopije, od čega jednu kopiju obavezno zadržava za sebe. Poželjno je da uzbunjivač pre predaje uvek načini kopiju orginalanog dokumenta, odnosno dokaza koji poseduje, te da orginalni dokument čuva u svom posedu. Takođe, poželjno je da, u cilju lične bezbednosti i poverljivosti radnji koje preduzima u svrhu uzbunjivanja, uzbunjivač ne koristi aparate i opremu na svom radnom mestu (telefon, računar, kopir aparat, faks i sl.). Vođenje detaljnog dnevnika aktivnosti uzbunjivača je od neprocenjivog značaja za sam tok, analizu i epilog uzbunjivanja. Na početku svojih aktivnosti uzbunjivač ima utisak da sa lakoćom može da prati hronologiju događaja, odnosno sve aktivnosti koje preduzima i efekate koji se javljaju, ali se ta početna nit ubrzo gubi. S obzirom da proces uzbunjivanja može da potraje mesecima i godinama za ubunjivača će u jednom trenutku (npr. u toku sudskog postupaka, svedočenja, intervjua) biti dragoceno da ispred sebe ima neku vrstu pouzdanog podsetnika.

9. Mediji i uzbunjivači

U praksi se često dešava da se uzbunjivači prvo oglase u medijima i na taj način praktično započnu proces uzbunjivanja, umesto da se obrate nadležnim institucijama. To najčešće proizvodi posledice po njih u smislu odmazde (disciplonski postupak i/ili otkaz) koju trpe od strane nadređenog, odnosno poslodavca. Obraćanje medijima podrazumeva da uzbunjivač u svom posedu ima, odnosno treba da ima, relevantan dokaz koji je toliko čvrst i neoboriv da njegovim obelodanjivanjem ne može, odnosno ne bi trebalo da se uruši ceo postupak utvrđivanja odgovornosti. U suprotnom postoji mogućnost da ishitrenim istupom u medijima uzbunjivač zapravo dovede u pitanje svoje tvrdnje i onemogući nadležne organe da ustanove pravo činjenično stanje, pa čak i da „zaradi“ tužbu za klevetu. Medijski nastup uzbunjivača najčešće je motivisan željom da se primoraju nadležne institucije da adekvatno reaguju na ono na šta bezuspešno ukazuje. Takav motiv je u potpunosti opravdan i razuman, ako je uzbunjivač preduzeo sve zakonom propisane radnje, a s druge strane nema adekvatne reakcije institucija. U tom smislu samo snažan medijski pritisak može da pokrene kontrolni mehanizam države i da se po hitnom postupku utvrdi da li su i u kojoj meri navodi uzbunjivača tačni. Birokratsku proceduru uzbunjivač svakako treba da zameni alarmiranjem medija u situaciji kada postoji osnov sumnje da su ugroženi život, zdravlje i bezbednost ljudi ili životne okoline.

10. Praćenje efekata uzbunjivanja

Da li su i šta nadležne institucije preduzele povodom provere navoda iz predstavke uzbunjivača, šta je tom prilikom utvrđeno i da li onaj ko je odgovoran za to treba da snosi posledice, ključno je pitanje na koje svaki uzbunjivač očekuje odgovor. Međutim, odgovor na ovo pitanje neće stići sam po sebi, bez obzira na zakonsku obvezu organa državne uprave i tužilaštva da odgovore na svaku predstavku koju prime. Zbog toga uzbunjivač kod nadležnih mora da insistira na dobijanju kranje jednostavnog odgovora na pitanje kakav je epilog njegove predstavke. A jedan od efikasnih načina za dobijanje odgovora takve vrste predstavlja korišćenje prava iz Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. U većini slučajeva nije dovoljno zatražiti informaciju samo u formi odgovora na postavljeno pitanje, već je neophodno zatražiti kopiju integralnog dokumenta ili pak zvršiti uvid u spise predmeta. Uvidom u spise predmeta koji je formiran na osnovu predstavke uzbunjivača moguće je da uzbunjivač dođe do novih, odnosno korisnih i upotrebljivih saznanja koje će doprineti nastavku procesa uzbunjivanja.

U slučaju kada je na osnovu predstavke uzbunjivača sastavljen inspekcijski nalaz, odnosno izveštaj ili zapisnik o izvršenom nadzoru, interes uzbunjivača je da takav dokument pribavi i analizira. Činjenice koje se nalaze u jednom takvom dokumentu obično mogu biti osnov za: 1) nastavak uzbunjivanja pred drugim nadležnim institucijama; 2) dokaz za pokretanje prekršajnog, disciplinskog ili krivičnog postupka protiv odgovornog lica; 3) dokaz na sudu u slučaju da je uzbunjivač žrtva odmazde; 4) dokaz za smenu, odnosno razlog za razrešenje lica sa funkcije; i/ili 5) materijal za medije. Dokumenta ovakve vrste uglavnom nastaju u radu državnih institucija sa inspekcijskim ovlašćenjima, koja vrše nadzor u sedištu pravnog lica protiv koga je uzbunjivač podneo predstavku. Dakle, uz permanentno postavljanje pitanja nadležnim institucijama i traganje za kopijama dokumenata iz kojih se vidi koje sve radnje su konkretno preduzete, uzbunjivač može aktivno da usmerava proces uzbunjivanja. A to pre svega podrazumeva saniranje štetnih posledica i utvrđivanje personalne odgovornosti, čime se misija uzbunjivača u konkretnom slučaju uzbunjivanja završava.

Postupak pred Agencijom za borbu protiv korupcije

Kako je regulisana institucionalna zaštitita uzbunjivača u Srbiji?

Pitanje dodele statusa uzbunjivača je na institucionalan način bliže uređeno Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju koji je, 26.7.2011. godine, u skladu sa Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije, donela direktorka Agencije. Ovaj podzakonski akt obezbeđuje licu koje prijavi korupciju ili sumnju na korupciju da uživa radno-pravnu zaštitu države, kao i zaštitu od psihičkog i fizičkog zlostavljanja u organu u kom radi. Preduslov za dodelu statusa uzbunjivača, odnosno zaštitu od odmazde, jeste da lice bude zaposleno u organu javne vlasti.

Ko je uzbunjivač?

Pod pojmom uzbunjivač Agencija za borbu protiv korupcije tretira pre svega državne službenike, odnosno lica koja su zaposlena u organima Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organima javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, odnosno organima privrednih društava čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Dakle, zaštitu Agencije uživaju isključivo lica iz tzv. javnog sektora.

Šta je organ javne vlasti?

Pod pojmom “organ javne vlasti” tretira se svaki organ Republike Srbije, autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave i organ javnih preduzeća, ustanova i drugih organizacija čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, odnosno organ privrednih društava čiji je osnivač, odnosno član Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Dakle, samo lice koje je zaposleno kod ove grupe organa može da zatraži i dobije status uzbunjivača, odnosno da uživa radno-pravnu zaštitu Agencije.

Šta je to „odmazda“?

Pod pojmom odmazda definiše se svako činjenje ili nečinjenje prema uzbunjivaču koje dovodi do štetnih posledica po njega. U tom smislu, pod pojmom odmazda, Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju utvrđuje sledeće štetne posledice:

– psihičko ili fizičko uznemiravanje ili zlostavljanje;

– pokretanje disciplinskog postupka, premeštaje na niže radno mesto i zadržavanje u napredovanju;

– donošenje rešenja o prestanku radnog odnosa ili otkaz ugovora o radu;

– preduzimanje ili izricanje mere koja nepovoljno utiče na radno pravni status i radne uslove;

– ozbiljne i stvarne pretnje da će biti preduzeta bilo koja od navedenih mera.

Koji su uslovi za pružanje zaštite uzbunjivaču?

Da bi Agencija za borbu protiv korupcije mogla da pruži zaštitu neophodno je da uzbunjivač toj instituciji podnese prijavu o postojanju sumnje na korupciju u organu javne vlasti u kome radi, ali i da postupa „u dobroj veri“. Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju propisuje da  uzbunjivač postupa u dobroj veri ako ima opravdanog razloga da veruje da su informacije koje razotkriva istinite, čak i ako se kasnije ustanovi suprotno i ako nema nameru da ostvari neki nezakonit ili neetički cilj. A da li je uzbunjivač ispunio navedene uslove o tome Agencija vodi računa sve dok traje postupak.

Kako se podnosi zahtev za zaštitu?

Uzbunjivač je u obavezi da, uz prijavu o sumnji na korupciju u organu javne vlasti u kome radi, Agenciji za borbu protiv korupcije podnese i pisani zahtev za zaštitu. Uzbunjivač zahtev podnosi lično u prostorijama Agencije, odnosno poštom ili elektronskim putem. Ukoliko smatra da bi lično podnošenje zahteva dovelo do razotkrivanja njegovog identiteta ili ako mu je na taj način lakše da podnese zahtev, uzbunjivač zahtev može podneti i preko trećeg lica. Dakle, ovu proceduralnu radnju umesto uzbunjivača može da preduzme bilo koje fizičko ili pravno lice.

Šta treba da sadrži zahtev za zaštitu?

Zahtev za zaštitu uzbunjivač podnosi na obrascu koji je ustanovila Agencija za borbu protiv korupcije, ali je Agencija dužna da postupi i po zhatevu koji nije predat na obrascu, ukoliko se iz njegove sadržine može zaključiti da predstavlja zahtev.

Zahtev treba da sadrži:

1) lične podatke:

– ime i prezime podnosioca zahteva;

– kontakt adresa, telefon, mobilni telefon i imejl;

– naziv i adresa organa javne vlasti u kome je podnosilac zahteva zaposlen;

– naziv radnog mesta podnosioca zahteva;

– ime i prezime trećeg lica ukoliko se zahtev podnosi preko njega;

– kontakt adresa, telefon, mobilni telefon, telefon na poslu i imejl trećeg   lica.

2) opis slučaja sumnje:

– način saznanja informacije;

– organizaciona jedinica u kojoj je došlo do povrede;

– na koji način je došlo do povrede;

– kratak opis slučaja.

3) aktivnosti preduzete u vezi sa prijavom:

– prijajava unutar organa;

– prijava drugim nadležnim organima (medijima, nevladinim organizacijama i ostalim);

– saznanja o statusu prethodno prijavljene korupcije.

4) izjave o zaštiti, potvrda i potpis:

– izjava o zaštiti anonimnosti

– izjava o zaštiti od odmazde u smislu ovog pravilnika

– izjava verodostojnosti.

Kako Agencija postupa po zahtevu?

Postupanje Agencije za borbu protiv korupcije po zahtevu za zaštitu uzbunjivača je hitno i Agencija je dužna da na osnovu navoda iz zahteva i prijave utvrdi postojanje uslova za pružanje zaštite uzbunjivaču. U toku razmatranja zahteva Agencija može da traži od organa javne vlasti u kom uzbunjivač radi da dostavi informacije i dokumente relevantne za odlučivanje o davanju zaštite. A izuzetno, ukoliko postoje razlozi koji čine verovatnim da slučaj iz prijave predstavlja krivično delo Agencija se prvo obraća nadležnim organima. Agencija je dužna da pismeno obavesti uzbunjivača o odluci koju je donela po njegovom zahtevu.

Koje praktične korake preduzima Agencija?

Kada Agencija na osnovu prijave i zahteva uzbunjivača utvrdi da postoje uslovi za pružanje zaštite uzbunjivaču, upućuje dopis rukovodiocu organa javne vlasti kojim traži da se ispita slučaj korupcije iz prijave i prikupe sve relevantne informacije i dokumenta. Takođe Agencija obaveštava rukovodioca da će se kao odmazda zbog učinjene prijave korupcije smatrati svaka mera koja je preduzeta u vezi sa radno-pravnim statusom ili radnim uslovima uzbunjivača, protivno volji uzbunjivača u periodu od dana davanja zaštite do najviše dve godine.

U dopisu koji Agencija upućuje rukovodiocu organa javne vlasti traži se: 

– opis činjeničnog stanja slučaja korupcije,

– izjašnjenje rukovodioca u vezi sa opisanim činjeničnim stanjem,

– postupak i radnje koje treba da preduzme u predmetnom slučaju,

– spisak lica koja su dala izjave u postupku ispitivanja slučaja i pozicije na kojima rade, i

– druga dokumenta koja su od značaja za razjašnjenje okolnosti slučaja korupcije.

Ukoliko se dogodi da organ javne vlasti Agenciji dostavi informacije i dokumenta koja ne sadrže sve potrebne elemente smatraće se da traženi podaci nisu ni dostavljeni. Agencija je u obavezi da upozna uzbunjivača sa informacijama i dokumentima koje je dostavio organ javne vlasti, na koje on može da se izjasni.

Kada uzbunjivač ostaje bez zaštite?

Ukoliko prilikom postupanja po prijavi Agencija za borbu protiv korupcije ustanovi da navodi iz iste nisu osnovani, o tome je dužna da obavesti uzbunjivača i organ javne vlasti na koji se odnosi prijava. Takođe, Agencija obustavlja pružanje zaštite u slučaju da je uzbunjivač zloupotrebi u ostvarivanju prava i vršenju dužnosti radnog mesta na kome je zaposlen. Dakle, u prvom slučaju uzbunjivač praktično gubi mogućnost da dobije zaštitu, dok u drugom slučaju gubi faktičku zaštitu koju je od Agencije prethodno već bio dobio.

Kada je rukovodilac odgovoran za odmazdu?

Kada uzbunjivač izvesti Agenciju za borbu protiv korupcije da trpi štetne posledice u organu javne vlasti Agencija od rukovodioca organa organa zahteva da podnese izveštaj o postpanju prema uzbunjivaču ili da učini izvesnim da je postupanje organa javne vlasti prouzrokovano okolnostima koje nisu u vezi sa slučajem prijave korupcije. Ukoliko organ javne vlasti postupi suprotno obaveštenju Agencije o sprečavanju odmazde, odnosno ako uzbunjivač trpi štetne posledice, a organ ne učini izvesnim da je takvo postupanje uzrokovano okolnostima koje nisu u vezi prijavom, Agencija javno objavljuje naziv organa javne vlasti na posebnoj godišnjoj listi.

Posebna godišnja lista se objavljuje na internet prezentaciji Agencije za borbu protiv korupcije i sadrži:

– naziv i sedište organa javne vlasti;

– ime odgovornog lica odnosno rukovodioca organa javne vlasti;

– način na koji se vrši ili je izvršena odmazda;

– ime uzbunjivača prema kome je učinjena odmazda ukoliko je saglasan sa tim, i

– napomenu da li je organ javne vlasti naknadno otklonio posledicu odmazde prema uzbunjivaču.

Da li Agencija štiti anonimnost uzbunjivača?

Tokom postupanja po prijavi Agencija za borbu protiv korupcije je u obavezi da štiti anonimnost uzbunjivača koji traži takvu vrstu zaštite. U slučaju da uzbunjivač odustane od zaštite anonimnosti ili ima saznanja da mu je identitet razotkriven na drugi način, dužan je da o tome pismeno obavesti Agenciju. U slučaju otkrivanja identiteta uzbunjivača aktivira se mehanizam zaštite od odmazde uz njegovu saglasnost, a u skladu sa odredbama Pravilnika o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju.

Koje mere se primenjuje u cilju zaštite anonimnosti?

Jedna od mera za obezbeđivanje anonimnosti uzbunjivača koje je Agencija za borbu protiv korupcije u obavezi da primenjuje jeste uspostavljanje sigurne telefonske linije za pružanje relevatnih informacija o zaštiti uzbunjivača. Druga mera je izostavljanje informacija čije bi objavljivanje u spoljnoj i unutrašnjoj korespondenciji moglo da razotkrije identitet uzbunjivača. A treća mera zaštite se ogleda u tome da pristup informacijama o indetitetu uzbunjivača ima sužen krug lica: direktor i zamenik direktora Agencije, pomoćnik direktora sektora u čijem sastavu se nalazi organizaciona jedinica nadležna za primenu ovog pravilnika, zaposleni u toj organizacionoj jedinici, kao i posebno određeni zaposleni u pisarnici Agencije.

Kako Agencija izveštava javnost?

O slučajevima korupcije i odmazde uzbunjivača Agencija za borbu protiv korupcije izveštava u redovnom godišnjem izveštaju o radu, u koji unosi i listu organa javne vlasti, koji su se oglušili o upozorenja Agencije, a zbog čega su uzbunjivači trpeli odmazdu. U godišnji izveštaj Agencija unosi opis svih slučajeva iz prijava u predhodnoj godini. Agencija po potrebi može da slučajeve iz prijava objavljuje i u formi vanrednih izveštaja o svom radu. Takođe, dokumenta iz prijava Agencija objavljuje na svojoj internet prezentaciji, u skladu sa zakonom i ako to ne ugrožava interese uzbunjivača.

UPUTSTVO: Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju i obrazac zahteva za zaštitu dostupani su u elektronskoj formi, na internet sajtu Agencije za borbu protiv korupcije:  www.acas.rs

UPUTSTVO: Prijavu sumnje u korupciju i zahtev za zaštitu uzbunjivača Agenciji za borbu protiv korupcije dostavlja se preko pisarnice, odnosno putem poštom na adresi: Ul. Carice Milice br.1, 11000 Beograd, ili putem elektronske pošte na adresu: office@acas.rs

PRAKSA AGENCIJE: Za prvih godinu dana, od kada je na snazi Pravilnik o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju, od Agencija za borbu protiv korupcije je 24 lica zatražilo zaštitu od odmazde, odnosno status uzbunjivača. Taj status je dobila trećina podnosioca zahteva, odnosno 8 lica i nijedno lice nije odustalo od pružene zaštite. Zaštitu anonimnosti od Agencije je zatražilo 22 od 24 podnosioca zahteva.

PRAKSA AGENCIJE: Komunikacija između zaštićenih lica i Agencije za borbu protiv korupcije moguća je preko poverljive telefonske linije.

PRAKSA AGENCIJE: Najčešći razlog za odbijanje zahteva za dodelu statusa uzbunjivača od strane Agencije za borbu protiv korupcije, bio je ukazivanje na činjenice koje ne predstavljaju korupciju i slučajevi zlostavljanja na radu.

PRAKSA AGENCIJE: Agencija za borbu protiv korupcije je status uzbunjivača dodelila licima koja su zaposlena na fakultetu, u javnim preduzeću, ustanovi kulture, lokalnoj samoupravi i državnoj upravi.

PRAKSA AGENCIJE: U periodu od godinu dana od kada pruža zaštitu uzbunjivačima, Agencija za borbu protiv korupcije je samo u jednom slučaju donela rešenje kojim je izrekla meru upozorenja odgovornom licu u javnom preduzeću, jer nije dostavio tražena dokumenta.

Piše Ivan Ninić