ZAVRŠETKOM prvog svetskog rata Zemun je izgubio svojstvo pograničnog grada, ali je postao samostalna gradska opština i centar sreza, u okviru nove države — Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Područje sreza nalazilo se između Save i Dunava, od ušća ovih reka, uzvodno, do Batajnice, Krnješevaca, Šimanovaca, Karlovčića i Obreža, obuhvatajući — prema podacima Katastarskog ureda Zemuna iz 1940. godine — površinu od 793,62 kvadratna kilometra. Sam grad je zauzimao 11 kvadratnih kilometara, a najveći deo sreza činilo je 17 seoskih opština — Ašanja, Batajnica, Bežanija, Bečmen, Boljevci, Deč, Dobanovci, Jakovo, Karlovčić, Krnješevci, Kupinovo, Obrež, Petrovčić, Progar, Surčin, Ugrinovci i Šimanovci. Prema popisu stanovništva iz 1921. godine u srezu je bilo gotovo 52.000, a grad Zemun je imao 18 i po hiljada žitelja. Sastav stanovništva, naročito u gradu, bio je veoma heterogen, što je bilo sasvim prirodno ako se imaju u vidu položaj Zemuna i njegov dotadašnji istorijski razvoj.
Najviše je bilo slovenskog življa — Srba i Hrvata, kojima je oslobođenje od vekovne austrijske vlasti i stvaranje nove države — Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca — ulilo nade u bolju i sigurniju budućnost. Ako se izuzme pretežan deo nemačkog stanovništva, koje je na ovom području ostalo posle završetka prvog svetskog rata očekujući da se situacija eventualno opet okrene u njihovu korist, narod Zemuna je iskreno verovao da je došao čas kad će uspeti da ostvari svoje vekovne nacionalne, političke i socijalne ciljeve i težnje. Iluzija je, međutim, trajala kratko. To su odmah shvatili siromašni slojevi i radništvo, čiji položaj nije postao ništa bolji pod domaćom nego pod austrijskom buržoazijom. Neposredno posle oslobođenja i ulaska u sastav nove države, najuticajnija politička snaga postalo je građanstvo i njegove stranke -Radikalna, Demokratska i Hrvatska seljačka stranka. Koristeći opštenarodno oduševljenje pobedom u prvom svetskom ratu i stvaranjem zajedničke države, nastojali su svim sredstvima da isključe radnike iz političke borbe. U tome zemunska buržoazija nije uspela.
Grad je imao već značajnu socijalističku i sindikalnu tradiciju, koja je oživela odmah posle oslobođenja. Poseban podsticaj buđenju klasne svesti dali su odjeci proleterskih revolucija u SSSR-u i Mađarskoj. Konačno, u tom teškom posleratnom vremenu, položaj siromašnih slojeva i u gradu i na selu izrazito se pogoršao, što je neminovno dovelo do izlaska radništva na političku scenu. Već krajem 1918. i početkom sledeće godine obnovljen je rad Socijaldemokratske stranke u Zemunu. Ali, prvi zborovi u februaru i martu 1919. godine pokazuju da Stranka i njeno rukovodstvo nemaju nameru da zastupaju i brane autentične interese radničke klase., Takva politika nije mogla da im obezbedi masovnost i veći uticaj u Zemunu, a radništvo se sve više priklanja levici i njenim revolucionarnim sindikalnim organizacijama. Znatan uticaj na takva kretanja imao je i Kongres ujedinjenja, održan aprila 1919. godine u Beogradu, kada je formirana Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Delegati zemunskih radnika na Kongresu bili su prekaljeni sindikalci Josip Šener i Toma Devald stariji. Partija je u to vreme imala oko 700 članova, a sindikalna organizacija oko tri hiljade. Štrajkovi i tarifni pokreti bili su česti. U maju su tipografi uspeli da povećaju zarade, u avgustu krojači.
U septembru su štrajkovali bankarski činovnici, a zatim kelneri, mesarski radnici, pa metalci. Bilo je to vreme crvenog Zemuna. Komunisti učvršćuju vođstvo u svim akcijama za poboljšanje položaja radnika, a radnici sve masovnije izražavaju opredeljenje za komuniste. To pokazuje i veliki zbor održan krajem januara 1920. godine ispred Grand hotela, kome je prisustvovalo dve i po hiljade građana. Na poziv mesne partijske organizacije, narod je došao da protestuje protiv pružanja gostoprimstva ruskim kontrarevolucionarima. Vlasti su uznemirene, te odmah posle zbora redarstveno povereništvo Zemuna zabranjuje sva javna predavanja i skupove mesne organizacije SRPJ(k). Lavinu je, međutim, nemoguće zaustaviti. Najveću pobedu komunisti su izvojevali već marta iste godine na prvim opštinskim izborima. Kandidati SRPJ(k) dobili su najveći broj — 11 odborničkih mesta u Zastupstvu grada Zemuna. Ipak, ujedinjena građanska opozicija uspela je da postavi za gradonačelnika svog čoveka — radikala dr Vladimira Nikolića. Juna iste godine u Vukovaru je održan Drugi kongres SRPJ(k), koja menja ime u: Komunistička partija Jugoslavije. Ovom skupu prisustvovala su i dva delegata zemunskih komunista — Aleksandar Metler i Karlo Drajer. Te godine nezadovoljstvo radnika socijalnim položajem postaje sve veće.
Nižu se štrajkovi i protesti. U martu se bune berberi i opančari, u aprilu železničari i brodari, zatim stolari, krojači, radnici na izgradnji železničkog mosta preko Save. Većina pokreta radničkih masa završava se uspešno. Poslodavci su prinuđeni da povećavaju nadnice, skraćuju radno vreme, poboljšavaju radne uslove. U to vreme, u odnosu na godine koje će doći, položaj radničke klase u Zemunu bio je relativno dobar. Radni odnosi bili su regulisani kolektivnim ugovorima, koji su pojačali učinak postojećeg radničkog zakonodavstva. Radnici su imali predstavnike ne samo u Opštini, već i u Uredu za osiguranje, Stambenom uredu, Mesnoj berzi rada. Ali, seć u drugoj polovini 1920. stanje se pogoršava na štetu proletarijata, a uticaj sindikata počinje da slabi. Vlasti su se sredile i uz pomoć policije započele teror nad radnicima. Samo u toku jedne noći, sredinom septembra, policija je upala u radnička naselja i uhapsila pedesetak radnika. Vrhunac političkog terora bila je takozvana Obznana, doneta decembra 1920. godine, a zatim i Zakon o zaštiti države (avgust 1921.) — akti kojima je onemogućeno legalno delovanje KPJ u njenih organa.
Mnogi komunisti i sindikalni aktivisti su uhapšeni, proterani ili stavljeni pod neposredan policijski nadzor. Istovremeno i materijalni položaj siromašnih slojeva počinje naglo da se pogoršava. Galopirajuća inflacija obezvredila je sve ono što su radnici uspeli mukotrpno da iščupaju od poslodavaca: nadnice se realno smanjuju, rastu porezi, povećava se nezaposlenost. Uprkos tome, štrajkovi i protesti su retki, jer su vlasti nemilosrdne u suzbijanju svakog, pa i najmanjeg bunta. To je bio početak sve težih vremena koja nastaju za siromašne slojeve stanovništva i za revolucionarni radnički pokret. Iako znatno oslabljena, Komunistička partija u Zemunu nastavlja sa ilegalnim radom, uglavnom preko legalnih organizacija (kulturno-prosvetnih i sportskih društava), a od kraja 1921. godine preko obnovljene mesne organizacije Nezavisnih sindikata. To je uticalo na oživljavanje radničkog pokreta, na povećanje broja protesta, od kojih su neki 1922. godine završeni uspešno. Borbenost radništva se pojačava početkom 1923. godine, kada v Zemunu počinje da deluje Mesna organizacija novoformirane Nezavisne radničke partije Jugoslavije, pod uticajem komunista. Krajem februara metalski radnici uspevaju da podignu nadnice i obezbede osmočasovno radno vreme, ali je ovaj uspeh uplašio vlasti, pa je u Zemunu već u martu zabranjen dalji rad organizacijama nezavisnik sindikata i zatvoren Radnički dom. Nisu pomogle ni intervencije rukovodstva Nezavisnih sindikata iz Beograda u NRPJ. Zabrana aktivnosti lokalnih revolucionarnih sindikalnih organizacija ponovo je uticala na jenjavanje u neuspehe radničkih protesta.
Komunisti, doduše, deluju preko Mesne organizacije NRPJ, ali to traje samo do 12. jula 1924. godine, kada je u celoj zemlji zabranjen rad NRPJ i svih organizacija koje su sa njom zajednički delovale ili bile pod njenim neposrednim uticajem. Revolucionarni radnički pokret preživljava krizu i u nekoliko sledećih godina. Komunisti su u sve dubljoj ilegali, vlasti rigorozno proganjaju sve napredne snage i malobrojne radničke proteste sasecaju u korenu svim sredstvima. Život siromašnih slojeva je sve teži. Nadnice ne mogu da pokrivaju ni osnovne potrebe, nezaposlenost je sve veća i pojačava se masovnim dolaskom nezaposlene sirotinje iz Like, Bosne, Gorskog Kotara, Moslavine. Socijaldemokrati, koji su posle završetka prvog svetskog rata imali beznačajan uticaj u Zemunu, pokušavaju da iskoriste ovakvu situaciju i pridobiju radništvo, što im ne uspeva. Krajem 1925. godine u Zemunu počinju da deluju podružnice novoosnovanog Ujedinjenog radničkog sindikalnog saveza Jugoslavije (URSSJ), tada pod uticajem socijaldemokrata, ali zemunsko radništvo ne prihvata ovu organizaciju. S jeseni 1926. godine lokalne vlasti su opet dozvolile rad revolucionarnih Nezavisnih sindikata, a odmah zatim ponovo je otvoren Radnički dom. Aktivnost je živnula, uskoro je pokrenut u jedan tarifni spor građevinskih radnika koji je završen uspešno — prvi put posle dužeg vremena. Sve to, međutim, nije bilo dovoljno da bi osetnije poboljšalo težak položaj zemunskog proletarijata i siromašnih slojeva.
Uspostavljanje šestojanuarske diktature 1929. godine, smanjuje prostor za političku borbu proletarijata, ali, ni to ne uspeva da slomi vitalnost revolucionarnog radničkog pokreta. Posle godina lutanja, raščišćavanja sa mnogim zabludama i tuđim uticajima, organizacionog prestrojavanja i idejne diferencijacije, kaleći se u teškim uslovima ilegalne borbe, KP Zemuna je uspela da održi i ojača svoj uticaj među radništvom i da nastavi borbu preko malobrojnih sindikalnih i drugih organizacija koje je diktatorski režim dozvoljavao. Prvih petnaestak godina posle prvog svetskog rata razvoj Zemuna bio je izrazito brz. Sa 18 i po hiljada, prema popisu iz 1921, broj žitelja Zemuna 1928. godine popeo se na više od 22 hiljade, a 1931. na 28 hiljada. Ceo zemunski srez — prema popisu stanovništva od 31. marta 1931. godine — imao je 63 i po hiljade žitelja. Polovina je bila poljoprivredno stanovništvo (31.612), a dvadeset procenata činili su industrijski i zanatski radnici (13.511). U tim godinama Zemun doživljava brz privredni razvoj. Pored nekoliko postojećih preduzeća, fabrika i radionica iz predratnog vremena, osnivaju se nove firme: Parna strugara Binder i Polgar, Fabrika cementnih ploča „Eternit”, Fabrika asfalta i krovne lepenke, Fabrika čokolade (1921), Fabrika tutkala (1923), Fabrika ugljene kiseline (1925), nekoliko fabrika platna i pliša (1927) i trikotaža („Sava”, „Alda” — 1929), dve fabrike koža („Derma”, „Delfin”), Fabrika mašinskih kaiševa Hofer i Peler, Fabrika obuće „Mira”, nekoliko građevinskih firmi, štamparija, ciglana, mlinova i više zanatskih radionica. Zemun tih godina postaje i centar avionske industrije, koja se prilično razvila do početka drugog svetskog rata.
Godine 1927. Jovan Petrović i Dragoljub Šterić osnovali su fabriku „Zmaj”, u kojoj je ubrzo načinjen i prvi avion. Iste godine kad je osnovan „Zmaj”, u Zemun je premeštena i fabrika aviona „Ikarus”, osnovana 1923. godine u Novom Sadu. Kasnije, pred drugi svetski rat, iz Beograda je u Zemun preseljena fabrika za izradu avionskih instrumenata „Teleoptik”, a podignuti su i hangari za montažu i smeštaj avionskih konstrukcija beogradske fabrike aviona Živojina Rogožarskog. U međuvremenu je osnovano još nekoliko manjih firmi vezanih za avionsku industriju, koje su uglavnom propale („Jugoval”, „Pancer”), a do rata se održala „Hispano Suisa”, deoničarsko društvo koje se bavilo remontom motora. Krajem 1927. godine počeo je sa radom vojnocivilni aerodrom podno Bežanijske kose, sa koga je 15. februara 1928. godine poleteo dvokrilac „Potez 29″, otvarajući prvu domaću vazdušnu liniju Beograd — Zagreb. Od 1929. godine Zemun potpada pod Upravu grada Beograda, a beogradska policija zadire u mnoga područja koja je do tada regulisala lokalna uprava u Zemunu. Teror nad siromašnim slojevima građanstva stalno se pojačava, a materijalni i socijalni položaj radništva sve je nesnosniji.
Velika svetska kriza još se nije osetila na našim područjima, tako da privreda u Zemunu 1929. i 1930. godine posluje dosta dobro. Privredni prosperitet, međutim, bio je posledica krajnje ,niskih nadnica radnika i produžavanja radnog vremena. Godine 1931. velika svetska kriza odrazila se i na zemunsku privredu. Radnici masovno dobijaju otkaze, a broj nezaposlenih penje se u gradu, početkom 1932., na više od 1.500. Najsiromašniji slojevi žive na ivici egzistencije, čak i većina onih koji imaju stalni posao, jer su zarade male, a inflacija velika. Radnici brojnije ulaze u URS-ove sindikate, ali su te organizacije slabe za odlučniju borbu protiv poslodavaca i buržoaskih vlastodržaca. Zemun se sve više približava Beogradu. Godine 1932. 5eogradski Poljoprivredno-šumarski fakultet preseljen je u novu zgradu u Zemunu, a beogradski industrijalci, naročito posle jenjavanja krize krajem 1933. godine, sve više investiraju u nove industrijske objekte na području Zemuna. Krajem marta 1934. godine Skupština zemunskog zastupstva donosi odluku da se Zemun, koji je do tada bio samostalna gradska opština, pripoji Beogradu.
Ova odluka smatra se jednim od prelomnih trenutaka u istoriji Zemuna. Ne samo što su time stvoreni još povoljniji uslovi za pravi privredni bum koji će uslediti u godinama do drugog svetskog rata, već i zbog toga što počinje proces tesnog povezivanja zemunskih radnika sa proleterijatom glavnog grada pod okriljem KP, jačanja klasne borbe i revolucionarnog pokreta. Već te godine ocećaju se veća komešanja nezaposlenih radnika koji traže posao. Zaposleni glasnije traže svoja prava, povećanje nadnica, poboljšanje uslova rada. KP počinje da deluje preko URS-ovih sindikata, koji skreću sa puta reformizma na puteve klasne borbe, pa se članstvo u svim strukovnim savezima naglo povećava. Krajem godine savezi građevinskih, metalskih, drvodeljskih radnika i Savez privatnih nameštenika imaju po 200 članova, a savezi grafičkih, tekstilnih i prehrambenih radnika po stotinu. Posle niza godina usledile su i prve uspešnije akcije zemunskih radnika. Godine 1935. zemunski tekstilci uspeli su organizovanom akcijom da se izbore za vraćanje osmočasovnog radnog vremena, a štrajkuju i zidari, kojima su poslodavci bili prinuđeni da povećaju nadnice. Posle ovih malih, ali značajnih akcija, 1936. godine Zemun je zahvatio žestok talas radničkog nezadovoljstva. Na berzi rada bilo je više od 4.300 nezaposlenih, a u Zemunu je bilo mesta samo za 120.
Ogromna većina, da bi ishranila sebe i svoje porodice, morala je da krene po zemlji trbuhom za kruhom. Ali, ni zaposleni, čiji se položaj jenjavanjem krize nije ni za dlaku poboljšao, takođe nisu mirovali. Te godine Zemun je potreslo desetak štrajkova i tarifnih pokreta. Počelo je u martu štrajkom 150 radnika „Zmaja”, u junu su u akciju stupili limarski, a u avgustu bravarski radnici. Toga leta štrajkovali su i tekstilci, dva puta građevinski radnici, zatim pekari, stolari, mesari. Rezultati ovih akcija bili su različiti, ali, uprkos određenim neuspesima, radnički pokret u Zemunu bio je opet u očiglednom usponu. URS-ovi sindikati u Zemunu su pod uticajem komunista, koji u njima zauzimaju vodeće pozicije. Sledeće godine pojačana kontrola upravnih i policijskih vlasti (ali i neke druge okolnosti) zaustavila je štrajkački polet. Akcije drvodeljaca imale su delimičan uspeh, a štrajk tekstilaca je propao. Poslodavci su doveli štrajkolomce, a zatim su sistematski počeli da otpuštaju organizatore akcija. Slična je situacija i 1938. godine, kada je ponovna kriza još više zaoštrila radne odnose. Najzapaženija je bila zajednička akcija konfekcijskih radnika Beograda i Zemuna, koja je završena uspešno početkom marta potpisivanjem kolektivnog ugovora o utvrđivanju deveto- časovnog radnog vremena i usklađivanjem nadnica zemunskih radnika sa beogradskim.
Sličan uspeh postigli su zajedno beogradski i zemunski građevinari u maju te godine, dok se akcija tekstilaca, koji su bili slabije sindikalno organizovani, završila neuspehom. U drugoj polovini 1938. nisu vođeni štrajkovi u Zemunu. Razlozi bi se, verovatno, mogli tražiti u pojačanoj privrednoj krizi, ili u sve jačim napadima režimskog JUGORAS-a na URS-ove sindikate, u kojima je opet došlo do kolebanja o daljem načinu borbe. Takve tendencije nastavljene su i sledeće godine, ali je ipak zabeleženo nekoliko manjih tarifnih pokreta sa promenljivim uspehom. Bile su to godine dalje privredne ekspanzije Zemuna. Posle velike krize, a naročito nakon pripajanja Beogradu, u Zemunu se više investira, u čemu je sve prisutniji strani kapital. Otvaraju se mnogobrojne nove fabrike i pogoni, naročito tekstilne, metalske, kožarske, hemijske i prehrambene industrije („Tekstilind”, „Stela”, „Fortuna”, „Dohnalek”, „Izomit”, „Vetserum”). Dosta novca ulaže se i u komunikacije, pa je tako 1934. pušten u rad drumski lančani most koji je povezivao Zemun sa Beogradom i preko koga je sledeće godine prošao tramvaj, dok je 1937. godine završena i deonica internacionalnog puta Beograd — Novi Sad, od Zemuna do Stare Pazove. Izgrađeni su i mnogi javni objekti (Komanda vazduhoplovstva, Poljoprivredno-šumarski fakultet, Dom slepih), a bogata buržoazija i visoki činovnici grade sebi nove, moderne kuće. Radništvo živi u straćarama, na periferiji, bez osnovnih higijenskih uslova, bez vode, kanalizacije, a često i bez struje.
Opšte političko-privredne prilike, ne samo unutrašnje, duboko su se odrazile i na Zemun. Klasne razlike su se dalje zaoštravale, radništvo je bilo sve nezadovoljnije, a režim sve nemilosrdniji u odbrani pozicije i interesa buržoazije. Politička borba mogla se voditi samo krajnje ograničenim sredstvima. Na sceni su bile samo građanske stranke, koje su, bilo na vlasti, bilo u opoziciji, suštinski branile samo interese tankog sloja bogatih i povlašćenih. Komunistička partija je bila u dubokoj ilegali, a klasna borba se mogla voditi samo kroz malobrojne organizacije koje je režim dozvoljavao. Pa ipak, uticaj komunista u Zemunu postaje sve jači i širi. Ne samo među proletarijatom u fabrikama i preduzećima, već i među omladinom, srednjoškolcima, studentima, intelektualcima. Zbijanju redova u naprednom pokretu Zemuna doprinela je i nadiruća nacistička opasnost. Prema nekim atatistikama, u srezu je živelo više od 12 hiljada Nemaca, takozvanih folksdojčera, a u gradu ih je bilo oko osam i po hiljada — više od trećine ukupnog broja žitelja. Većina se priklonila nacističkoj ideologiji, razvijajući destruktivnu delatnost kroz Kulturbund („Prosvetni savez”), koji je u Zemunu najjače uporište imao u predgrađu Franctal, gde su pretežno živeli Nemci.
U takvim okolnostima počinje obnavljanje i konsolidacija zemunske partijske organizacije. Najpre je, u leto 1939. godine, počela da radi jedna partijska ćelija, čiji sekretar postaje Jovan Stojsavljević, a odmah zatim (u avgustu), formiran je i Rejonski komitet, takođe sa Jovanom Stojsavljevićem na čelu. Istovremeno su formirane četiri partijske ćelije: u Gradu, „Ikarusu”, „Zmaju” i „Predoviću”. Od ranije, u Komandi vazduhoplovstva i na Poljoprivrednom fakultetu (čak od 1930) komunisti su organizovano delovali, ali su oni bili neposredno vezani za više partijske organe u Beogradu. Sredinom 1940. godine Partija se u Zemunu, uz pomoć prekaljenih aktivista iz Beograda, dalje konsoliduje. Rejonski komitet prerasta u Mesni komitet KP Zemuna. Sekretar je Lazar Mamuzić, a članovi “Đorđe Bošković, Čedomir Dimitrijević i Oto Burger. Deluje i pet partijskih ćelija — u— Donjem gradu, Gornjem gradu, Franctalu, „Zmaju” i Fabrici čokolade. Partijska organizacija je posebnu pažnju posvetila mladima i postigla značajne uspehe u razvoju i jačanju SKOJ-a koji je imao više aktiva u gradu, srednjim školama i preduzećima. Pojačan je i rad sindikalnih organizacija, i kulturno-prosvetnih i sportskih društava pod uticajem KP. Izvanredan značaj za jačanje i organizaciono učvršćivanje partijske organizacije u Zemunu imala je gradska partijska konferencija održana u jesen 1940. godine, kojoj je prisustvovalo oko 30 komunista.
Na toj konferenciji su analizirani dotadašnji rezultati u radu zemunske partijske organizacije i određeni dalji zadaci u sprovođenju zadataka Pete zemaljske konferencije KPJ. Time je, zapravo, završen proces konsolidacije KP u Zemunu, koja je u to vreme imala već šezdesetak članova. Jačanje naprednih revolucionarnih snaga u Zemunu, njihovo bolje organizovanje i povezivanje sa komunistima i skojevcima iz Beograda, dovelo je do sve žešćeg i efikasnijeg otpora udruženoj reakciji. Sredinom maja u Zemunu je počeo veliki štrajk aeronautičkih radnika. Iskra protesta buknula je u fabrici „Rogožarski”, koja je iz Beograda preseljena na zemunski aerodrom. U novim pogonima zaposleno je oko 200 radnika. U to vreme troškovi života su naglo povećani, pa su radnici zatražili povećanje nadnica za jedan dinar, besplatan prevoz od Beograda do Zemuna, polučasovni odmor u toku rada i priznavanje radničkih poverenika. Uprava fabrike odbila je zahteve radnika, pa je počeo štrajk. Ovoj akciji, iz solidarnosti, odmah su se pridružili radnici „Zmaja”, „Teleoptika”, „Nestora”, „Mikrona” i Rakovice. Zajedno sa zemunskim, štrajkovali su i beogradski radnici, potvrđujući čvrstu povezanost u borbi za iste proleterske ciljeve. U ovoj velikoj akciji učestvovalo je oko 2.500 radnika, a štrajk je trajao 80 dana.
Celom akcijom rukovodila je Komunistička partija, preko aktiva i štrajkačkih odbora. Međutim, zbog izdajničke uloge socijaldemokrata i intervencije vlasti, koja je u vojsku mobilisala 1.800 štrajkača, akcija nije završena ispunjavanjem radničkih zahteva. To se, međutim, ne bi moglo smatrati neuspehom, jer štrajk je imao silan odjek, ne samo u Zemunu i Beogradu, već širom zemlje. Njime je još jednom potvrđena snaga klasne svesti, što je podstaklo široke slojeve proletarijata da krene u još odlučniju klasnu borbu. Posle završenog štrajka, Centralni komitet KPJ izdao je posebno saopštenje, u kome je, između ostalog, pisalo: „Već više od 80 dana radnici avionskih preduzeća u Beogradu vode herojsku borbu za svoje gole živote i živote svojih porodica protiv udruženih poslodavaca, policije i omraženih slugu kapitalista, socijaldemokratskih izdajica. Usled strahovite skupoće u Jugoslaviji, koju su prouzrokovali razni lihvari i ratni špekulanti, koristeći se ovim drugim imperijalističkim ratom, nastala su teška vremena za radni narod naše zemlje, čije su nadnice i pre poskupljenja životnih namirnica bile premalene za normalni standard života radnika. Prema tome, sasvim je razumljivo da i radni narod traži povišicu svojih mizernih plata, ako neće da zajedno sa svojim porodicama umre od gladi…” „Radnici, radnice i ostali radni narode Jugoslavije!
U prestonici Jugoslavije, u Beogradu, na očigled i uz pomoć protivničkog režima Cvetković-Maček, sprovodi se najbrutalniji teror i najsramnije mere nad 2.500 radnika iz beogradskik avionskih preduzeća. Do štrajka je došlo zbog toga što su radnici i nameštenici u preduzećima „Rogožarski”, „Nestor” i „Rakovica” tražili povišicu plate, a poslodavci su sproveli otpust i izbacili preko 1.500 radnika na ulicu. U znak solidarnosti stupili su u štrajk i radnici iz ostalih avionskih preduzeća: „Mikron”, „Zmaj” i „Teleoptik”. „Već odmah u početku štrajka nastala su masovna hapšenja i prebijanja radnika štrajkača. Na ulicama Beograda organizovan je pravi lov na štrajkače. Pijani agenti beogradske Glavnjače, plaćeni od poslodavaca, zajedno sa žandarima gone radnike kao divlje zveri po Beogradu i periferiji. Na jednu grupu radnika koja se uputila u obližnje selo, kraj Beograda, da prikupe pomoć za štrajkače, naleteo je teretni auto sa žandarima koji su pucali na radnike i dvojicu ranili…” ,,… Radnici i radnice Jugoslavije! Ova borba radnika avionskih preduzeća vaša je borba… Radnička klasa Jugoslavije ponosi se svojim drugovima štrajkačima čija jedinstvena i uporna borba može da služi i poslužiće kao primer radnicima čitave Jugoslavije. Prezrene sluge kapitalista i policijski provokatori socijaldemokratske vođe i dalje pokušavaju da okaljaju u očima neobaveštenih radnika i ostale poštene javnosti ovu zaista herojsku i po solidarnosti retku borbu radničke klase… Ovu borbu radnika avionskih preduzeća treba da pomogne radni narod čitave Jugoslavije. 2.500 štrajkača, oko 10.000 zajedno sa svojim porodicama, trebaju vašu pomoć. Radnička klasa u Beograd već je pokazala divne primere solidarnosti, jer od samog početka štrajka otkida od svojih usta i pomaže svoje drugove… « Aeronautički štrajk podstakao je i radnike drugih struka da dignu glas protiv sve bezobzirnijih poslodavaca.
U avgustu je zajedno štrajkovalo šest hiljada beogradskih i zemunskih građevinaca, zatim su se pobunili stolari, obućari, pa zemunski šegrti. Uplašena talasom radničkog nezadovoljstva koje se širilo celom zemljom, vlada Cvetković-Maček krajem 1940. godine proglašava raspuštanje URS-avih sindikata zbog komunističke delatnosti, pa je radnička klasa tako izgubila legalnu mogućnost da se dalje bori za poboljšanje svog položaja — tim pre što su režimski sindikati više kočili nego što su pomagali tu borbu. Ipak, početkom 1941. godine, radništvo Zemuna izvelo je nekoliko akcija, a delovanje komunista,jedine progresivne snage uoči nastupajuće ratne opasnosti, bilo je sve snažnije i efikasnije. To se najbolje pokazalo 27. marta, posle pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, kada su pod rukovodstvom Komunističke partije organizovane velike demonstracije, u kojima su učestvovale mase građana, radnika, seljaka, omladine.
Zemun je i na taj način iskazao svoje patriotsko opredeljenje i visoku revolucionarnu svest, koja će posebno doći do izražaja u teškim danima okupacije. U svim ovim međuratnim godinama i prilike na selu ubrzano su se menjale. Polovina stanovništva zemunskog sreza — prema popisu iz 1931, godine — živela je od poljoprivrede. Za ogromnu većinu taj život je bio izuzetno težak, često na ivici gole egsistencije. Prodor kapitala na selo ubrzao je raslojavanje stanovništva. Krajem tridesetih godina, u selima zemunskog sreza više od 90 procenata seoskih gazdinstava držalo je tek šezdesetak odsto obradive zemlje, dok je samo oko šest procenata veleposednika i bogatih seljaka raspolagalo ostatkom. U ovakvim okolnostima stalno se povećavala armija bezemljaša, koja se pretvarala u poljoprivredne najamne radnike — nadničare i sluge. U zemunskim selima gotovo da i nije bilo savremenije mehanizacije, pa se gotovo sve radilo ručno. Nadnice su bile veoma male, a obarali su ih i sezonci koji su dolazili iz drugih, još siromašnijih krajeva zemlje. Mnoge porodice napuštale su selo, pokušavajući da u Zemunu, Beogradu ili drugim gradovima potraže bolje uslove života. Pred početak drugor svetskog rata, procenjuje se, u selima zemunskog sreza bilo je desetak članova KP. Osim u Progaru, koji je imao partijsku ćeliju od pet članova, vezanu za Sreski komitet KP u Obrenovcu, u ostalim selima nije bilo partijskih ili skojevskih organizacija.
Ali, to je bila opšta karakteristika u KP Srbije, na šta je posebno ukazala i Peta zemaljska konferencija u Zagrebu 1940. godine. Ipak, u godinama pred drugi svetski rat, uticaj Partije je vidno ojačao, posebno među poljoprivrednim radnicima. On se širio kroz akcije opismenjavanja, preko biblioteka, narodnih univerziteta, raznih sportskih i kulturno-prosvetnih društava. Nosioci te aktivnosti, pored malobrojnih članova KP na terenu, bili su učitelji, ali i studenti i đaci sa sela, koji su pohađali škole u gradovima. Te okolnosti su, bez sumnje, uticale na vidno uzdizanje svesti i revolucionarnog opredeljenja zemunskih seljaka i poljoprivrednih radnika, što je potvrđeno u narodnooslobodilačkoj borbi, gde su ljudi sa sela sačinjavali najveći deo boraca u jedinicama NOV i POJ koje su se borile u Sremu.
– Miroslav Trudić –
