Zemun je čarolija, keve mi!

„Ima jedan grad – pored je Beograd“. Za ovu verziju popularne folk pesme sigurno ste čuli više puta, ako imate tu sreću da se družite sa Zemuncima. Neki se slatko nasmeju, neki prevrnu očima.

Činjenica je – retko ko razume jedinstveni lokal patriotizam ljudi iz ove beogradske opštine.

Dozvolite da objasnim.

Da se zna – Zemunka sam i time se dičim. Međutim, na pitanje „odakle sam“ odgovaram „iz Beograda“. Ono što me poslednjih godina izuzetno iritira je činjenica da veliki broj ljudi koje znam nekako nikako da mrdne iz pluskvamperfekta. Kao što nam se majke sa setom sećaju Tiletovih vremena, „boljeg života“, radničkih akcija, sindikata i stanova koje su delile dobrostojeće firme, tako i dalje egzistira taj neki čudan sloj naroda koji se zaglavio u devedesetim, pa Zemun i dalje povezuju sa dizelašima, kajlama i er najk patikama.

Često mi se desi da kada kažem gde živim, čujem preko puta „Ha-ha-ha-ha… znači, brate, ovo ono Munze, a?“.

Malo radi fore, a malo i radi inata, da me ne bi više dirali u varošicu umetnula sam na Fejsbuku između imena i prezimena „Znači“ tako da me više niko ne pita odakle sam. Da, Zemun! I ne, ne valjaju više belo ispred škola niti po keju šuškaju trenerke uvučene u pantalone do grla.

Ali se pije dobro vino i jede se dobro spremljena riba u restoranima. Tu je i najbolja pijaca, a i Kej. Tu je i Gardoš. A pored su čarobne galerije i vinarije. A u Glavnoj prva privatna opera „Madlenijanum“.

Međutim, iznad svega tu su ljudi. Blesavi, jedinstveni i puni priča. Oni su ti koji daju duh ovoj beogradskoj opštini već decenijama. A da bi se on osetio morate doći ovde i tu provesti neko vreme.

Ovaj tekst nastao je kao revolt na predrasude i pogrešne komentare o jednom od najlepših kutaka Beograda. Stoga, kada sledeći put na pomen Zemuna krenete u maraton u pričanju viceva ili počnete da evocirate sage o dizelašima, setite se da:

Zemun čine ljudi

Ujutru, u istoj pekari kupujemo tople kiflice sa sirom Ljilja Blagojević i ja, poznata komšijka koja živi dve ulice od mene. Popodne, negde u blizini Zemunskog parka, možete videti Sašu Loknera kako dolazi po ćerku u muzičku školu, a ako prošetate ka reci, leti su tamo svakodnevno braća iz YU grupe – ili oko svojih čamaca ili krstare Karađorđevim trgom na svojim motorima. Ako se koje subote zadesite u jednoj posebnoj kafanici, moguće da će vas poslužiti rakijom Gagi Jovanović. Ali samo ako mu je dan. Možda će se za nekim stolom naći i Lazar Ristovski. Obojica žive u neposrednoj blizini štaba za hedoniste, u najlepšem delu Zemuna, tik ispod kule Gardoš.

Dve škole pišu priče

Pored mnogih obrazovnih ustanova koje Zemun ima, dve su posebno zanimljive, jer su se u njima desili trenuci koje će tadašnji zaposleni pamtiti celog života. Kada sam vežbala fizičko vaspitanje u svojoj osnovnoj školi „Svetozar Miletić“ muvali smo se između strunjača, razboja, lopti za odbojku i košarku. Da smo tu bili dve decenije ranije, tačnije 1974. godine, ganjali bismo Nemce sa mitraljezima. U istoj fiskulturnoj sali, ove davne godine sniman je serijal „Otpisani“ a hodnicima je šetao Bata Živojinović u punoj ratnoj opremi sa sve puškom.

Takođe se setite da je Zemunska gimnazija jedina srednja škola koju je tada posetio Njegova Svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle. Imala sam tu čast da kao gimnazijalac prisustvujem ovom svečanom činu i uveličam ceo doček pevajući u horu koji ga je dočekao. Tako nešto se pamti celog života.

Sting beži kod nas

Kada je pre nekoliko godina svetski poznati muzičar imao nastupe u Beogradu, da bi ga sakrili od nasrtljivih novinara i obožavatelja, odveli su ga na jedno posebno i skrovito mesto u blizini Gardoša. U pitanju je malena, ali među lokalcima poznata vinarija, gde će vas odvesti samo rođeni Zemunac. Legenda kaže da je kelnerica koja je došla po narudžbinu bila u tolikom šoku da je tek iz četvrtog puta zapamtila koje čovek vino želi da popije. Čuj – dođeš u drugu smenu, a tamo te čeka nasmejani Sting da razmenite po koju.

Boljih jaja nema do onih iz Srema

Zemunska pijaca – legenda za sebe! Kada se setite još nekog površnog vica vezano za sukob Zemunaca sa ljudima iz drugih opština, posebno Dorćolcima, čisto da znate – ti isti Dorćolci, a bogami i Vračarci prelaze pola grada da bi na zemunskoj pijaci kupili svežu ribu direktno od alasa, kao i jaja od sremskih domaćica koje nam dođu kao neka rodbina, koja svrati svakog vikenda, pa se posle kupovine još 20 minuta i slatko ispričamo.

Istorija vreba na svakom ćošku

Ne bi bila dovoljna knjiga da opiše sva magična mesta koja krije ovaj mali grad. Da, namerno kažem grad, jer je to i bio sve do 1934. kada je pripojen Beogradu. Zemunski kej je oaza za sebe, romantična zimi, živa leti, sjajno mesto za vožnu bicikla, šetnje i rekreaciju, a u poslednje vreme izuzetno zanimljiv zbog blesavih labudova koji se ponašaju više kao domaće guske nego kao graciozni plovci Dunava. Ako uspete da se uspnete Sinđelićevom, a da se ne zadišete – svaka čast na kondiciji! Na vrhu vas čeka nagrada u vidu najlepšeg vidikovca Zemuna – kule Gardoš iliti Milenijumske kule, koja je podignuta krajem 19. veka sa ciljem da se obeleži 1.000 godina mađarske vlasti na ovom području. Danas se u prizemlju kule nalazi galerija, a sa prvog sprata na kojem je velika platforma za posmatranje, pruža se pogled na Zemun i Beograd. Od starih kuća, ukoliko se šetate Bežanijskom ulicom nabasaćete na čuvenu Ičkovu kuću, nazvanu po trgovcu Petru Ičku. Služila je kao gostionica, a bogati Ičko je boravio u njoj u jednom kratkom periodu. On je imao važnu ulogu u podizanju Prvog srpskog ustanka i kasnije mirovnih pregovora sa Turcima – zato su stanovnici Zemuna njemu u čast nazvali kuću njegovim imenom. Bliže keju, šepuri se Karamatina kuća, izgrađena 1762. godine. Tokom njene duge istorije u njoj su boravili mnogi poznati gosti. Među njima su bili car Franc Jozef II, njegov nećak Franz I, kao i Vuk Karadžić. Zbog svoje umetničke vrednosti (vrednih slika i portreta), Karamatina kuća stavljena je pod zaštitu države. Porodica Karamata i dalje živi u njoj.

I na kraju, kako ne pomenuti kafane? Sastavni deo starog dela Zemuna, gde je toliko njih ostavilo dušu i novce. Prave kafane. Ne „novokomponovane“. Stare i ušuškane u kućama starim preko veka, gde vam toče vino kao kod kuće i sviraju dok gazda ne upali svetlo, gde se plače kraj Dunava i veseli na sav glas, gde se cepaju majice i provode poslednji sati devojačkih večeri….

Zato, braćo i sestre, izbrojte do deset pre loše predrasude.

Zemun je mnogo više od vica.

Zemun je čarolija, keve mi.

Autor: Jelena Zorić